SRPSKA NARODNA KUHINJA Krajem 19. i početkom 20. veka pojavljuju se i prve knjige sa pravim srpskim jelima
Na tipičnoj srpskoj srednjevekovnoj trpezi služili su se i repa, zelje, grašak i, najčešće, bob jer su posle njega dugo osećali sitost.
Utvrditi poreklo jela koje danas čine srpsku kuhinju veoma je kompleksno. Vekovima su se na ovim prostorima preplitale različite kulture što se odrazilo i na pripremanje hrane. Međutim, postoji nekoliko jela koja se vezuju isključivo za srpsku kuhinju. Jedno od njih je popara! Popara se priprema od starog bajatog hleba, koji se natapa vodom uz dodatak sira ili kajmaka.
To, da se jelo od hleba spominje ako autentično, ne čudi, jer je hleb do danas ostao osnovna namirnica bez koje većina porodica ne može da zamisli obrok. Hleb se u pisanim izvorima prvi put spominje u Prizrenskoj hrisovulji, velikoj povelji cara Stefana Dušana koja, između ostalog, pruža uvid u društveno-ekonomske prilike Srpskog carstva.Na Srbiju je u srednjem veku, u svim sferama života – pa i na kuhinju, veliki uticaj imala Vizantija, što se najviše oslikavalo u dvorskom životu.
Možda vas zanima:
DA LI STE ČULI ZA BELMUŽ Tradicionalno pastirsko jelo sa istoka Srbije
Prema nekim tumačenjima, belmuž je dobio ime po belom siru i po tome što su ga češće spremali muževi, jer je za neprekidno okretanje smese u kazanu potrebna jaka muška ruka.
TRADICIONALNI SPECIJALITET PLANINSKIH KRAJEVA Ovo ukusno jelo se nalazi na listi Nematerijalne kulturne baštine
Prema nekim tumačenjima, belmuž je dobio ime po belom siru i po tome što su ga češće spremali muževi, jer je za neprekidno okretanje smese u kazanu potrebna jaka muška ruka.
Možda vas zanima:
DA LI STE ČULI ZA BELMUŽ Tradicionalno pastirsko jelo sa istoka Srbije
Prema nekim tumačenjima, belmuž je dobio ime po belom siru i po tome što su ga češće spremali muževi, jer je za neprekidno okretanje smese u kazanu potrebna jaka muška ruka.
TRADICIONALNI SPECIJALITET PLANINSKIH KRAJEVA Ovo ukusno jelo se nalazi na listi Nematerijalne kulturne baštine
Prema nekim tumačenjima, belmuž je dobio ime po belom siru i po tome što su ga češće spremali muževi, jer je za neprekidno okretanje smese u kazanu potrebna jaka muška ruka.
„O kvalitetu hleba je brinuo veliki hlebar, na svakom dvoru je postojao veliki podrumar, a hrana se spremala na masti, loju ili maslinovom ulju. Korišćeni su i začini koji su u Srbiju stizali preko Jadrana, ali i sa Istoka, poput bibera, šafrana, cimeta, mirođije…“, piše u svojoj knjizi „Dijalozi za trpezom“, dugogodišnja direktorka Etnografskog instituta SANU, prof. dr Dragane Radojičić.
Za razliku od plemstva, narod se nije hranio toliko raznovrsno i „začinjeno“. Vizantijski istoričari zabeležili su da su seljaci na Balkanu jeli ječmeni hleb (pomešan sa plevom). Hleb se uglavnom jeo sa lukom i vodom, a ponekad i sa jogurtom koji se pravio poput današnjeg kiselog mleka. Meso se jelo samo u posebnim prilikama.
View this post on Instagram
Na tipičnoj srpskoj srednjevekovnoj trpezi služili su se i repa, zelje, grašak i, najčešće, bob jer su posle njega dugo osećali sitost. Od voća su bile zastupljene: jabuke, trešnje, kruške, grožđe, orasi, lešnici… A umesto šećera se koristio med.
Sa dolaskom Turaka, dolaze i nove namirnice. Na tursku kuhinju uticale su arapska i persijska, a onda su oni, zajedno sa svojim tradicionalnim jelima, sve to doneli na srpsku trpezu na kojoj su se onda našli musaka, ćufte i pilav. Na Vojvodinu je bio posebno jak uticaj Autrougarske i odatle stižu paprikaš, gulaš, rinflajš, ćušpajz i štrudla.
„Prava gastronomska revolucija nastaje dolaskom krompira, pasulja i paprike iz prekookeanskih zemalja, kojima se kasnije pridružio i paradajz“, kaže dr Dragane Radojičić.
Krajem 19. i početkom 20. veka pojavljuju se i prve knjige sa pravim srpskim jelima. Sima Trojanović je 1896. objavio „Starinska srpska jela i pića“, a 1908. godine su se pojavile dve knjige: „Srpska narodna jela u Levču i Temniću“ Stanoja Mijatovića i „Srpska narodna jela u Hercegovini i u Bosni“ Luke Grđića Bjelokosića. U te tri knjige zabeležen je način pripreme jela u srpskim selima: posni i mrsni pasulj, posna i mrsna sarma od kiselog kupusa, punjene paprike, krompir i meso „na tepsiju“, udrobica, kavurma, piktije, piktije od boba, kačamak, gruvanica, kovrljan, gibanica, popara, cicvara, tikvenjak, česnica, prevrtača, varica…
View this post on Instagram
U tim kuvarima su se našli i samarluk – staro srpsko jelo od kiselog kupusa i pirinča. U mrsnoj verziji u samarluk se dodaju čvarci. Ćulama – jelo od pilećeg belog mesa – nešto kao ajmokac.
Čkalja je ovo jelo obožavao, a Srbe vraća u detinjstvo: Ovo je bio njegov recept, strogo se držao ovih pravila
Glumac je jednom prilikom otkrio svoj recept za ovo staro jelo
DOMAĐI ĐEVREK: Doručak po svačijem ukusu
Ako vam ponestane ideja šta spremiti za doručak
Polovina Srba je zaboravila na ove kiflice, a one su remek delo: Priprema je toliko prosta da je smešno
Recept za kokos kiflice je jednostavan, pa ih možete odmah napraviti.
Ovo su 3 najbolje i najomiljenije torte za slavu: Gosti ih najviše vole, a domaćice najčešće spremaju
Jedan od nezaobilaznih elemenata slavske trpeze, koja je prepuna raznovrsnih jela i specijaliteta, svakako je slavska torta.
DRUGAČIJE Napravite ručak za celu porodicu - punjeni crni luk
Neobično je i sigurno je da niste pravili.
Komentari(0)