Zaboravljeni običaj “kućnog drveta”: Zašto su Srbi sadili bukvu ili hrast pored kuće i verovali da će u njemu ostati duša domaćina

Kiza R

12:00

Kultura 0

U mnogim selima Srbije, uz samu kuću se sadio stubasti hrast, bukva ili jablan. Verovalo se da to drvo čuva dom od groma, pamti reči ukućana i da se duša domaćina, po smrti, nastani u njegovoj krošnji.

drvo
Shutterstock

U srpskoj narodnoj religiji, kuća nije bila samo zid i krov – njeno srce raslo je napolju, u zemlji, pod strehom, u obliku drveta. U selima po Šumadiji, Pomoravlju i zapadnoj Srbiji, svaka kuća imala je svoje „kućno drvo“ – najčešće hrast, bukvu ili jablan, posađeno sa verovanjem da to drvo čuva dom, upija sve rečeno i doživljeno, i da kad domaćin umre – njegova duša ne ide daleko, već ostaje da šumi iznad praga.

Drvo kao svedok života

U srpskoj mitološkoj slici sveta, drvo je bilo most između sveta ljudi i sveta nevidljivog. Njegovo korenje ide u dubinu, kao duh predaka; njegova krošnja ide u visinu, kao molitva.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Kućno drvo je često bilo:

  • zasađeno prilikom gradnje kuće, uz izgovorene reči blagoslova,
  • okrenuto ka istoku, da „dan uđe preko njega“,
  • neprikosnoveno – nije se seklo, lomilo, pa čak ni orezivalo bez potrebe.

Koje drvo – zavisilo je od kraja i značenja

  • Hrast (u zapadnoj Srbiji): simbol snage, trajanja i božanskog prisustva. Verovalo se da ga bira bog, a ne čovek.
  • Bukva (u Šumadiji i Pomoravlju): “tiha čuvarica” – stablo koje „nosi mir“, naročito ako se posađuje posle smrti člana porodice.
  • Jablan (uz Moravu i Timočku krajinu): stablo koje „gleda ka nebu“, brzo raste i “prati korak kuće” – vezivalo se za zdravlje muških potomaka.

U nekim porodicama, kućno drvo je imalo svoje ime – po dedi, ocu, pa i domaćinu koji ga je posadio.

Zašto se verovalo da duša ostaje u drvetu?

U narodnom predanju koje prenosi i Veselin Čajkanović, duša ne odlazi daleko ako je kuća jaka. Kad domaćin umre, ako je pošteno živeo i brinuo o domu, njegova duša se “nastani u kućnom drvetu” – da i dalje gleda decu, štiti krov, šumi pri vetru.

Zato se:

  • nije sedelo ispod drveta posle sahrane, jer se verovalo da duša “gleda odozgo”,
  • nije rezbarilo drvo, jer se “seče duša”,

a u nekim krajevima se i danas čuju rečenice poput:
“Otac mi je u toj bukvi.”

Kako se brinulo o kućnom drvetu

Kućno drvo se:

  • zalivalo na Đurđevdan i Božić, kao i prag,
  • nije kidalo ni kad zasmeta kući, već se gradilo oko njega,
  • ukrašavalo za praznike – naročito na Badnji dan, kad se oko njega ostavljala sveća i dren.

Starije žene su znale da kažu:
“Ako kućno drvo nagne na kuću – neko će se razboleti.”
Ili:
“Kad list padne ranije – dom će ostati bez glasa.”

Zašto se danas skoro ne sadi kućno drvo?

Moderni domovi nemaju mesta za korenje, dvorišta su prekrivena pločicama, a kuća se gradi brzo, bez obreda. Zaboravili smo da kuća nije samo građevina, već živo mesto, koje traži senku, tihu svedokinju svega što se u njoj dešava.

Zato i gubimo osećaj za trajnost, za vezu sa precima, za koren. Jer – ako drvo ne raste uz kuću, u šta će da se useli duša kad telo ode?

POVEZANE VESTI
Tagovi:
Sveto Drvo stara srpska verovanja

Komentari(0)

Loading