Ognjište u staroj srpskoj kući bilo je više od mesta za vatru – bilo je srce doma, molitva predaka i tiha zaštita od svakog zla
U kući naših starih, vatra se nije palila samo kad je hladno, niti se gasila čim prođe zima. Ognjište je gorelo cele godine – ne zato što je grejalo telo, već zato što je grejalo dušu doma. Bio je to plamen u kojem su se kuvale čorbe, čuvale tajne i izgovarale molitve. Vatra se uveče pokrivala pepelom da „ne ugasne“, a ujutru razgrtala rukom – kao da se budi nešto živo. Jer oganj nije smeo da nestane. Ako se ugasi – govorili su stari – „kuća se hladi iznutra“.
Ognjište kao sveto mesto u kući
Ognjište je bilo centar svakog srpskog doma – bilo da je u brvnari, kući od naboja ili kamenuši. Uvek u sredini prostorije, bez dimnjaka, sa kazanom ili verigama, i najčešće sa tri kamena oko kojih se sedelo. Tu se nije psovalo, nije vikalo, nije lagalo. Tu se ćutalo, molilo, kuvalo i čekalo.
Možda vas zanima:
GROBLJE VILA: Zašto se na planini Miroč i danas gasi motor i legenda o najstarijem srpskom vampiru
Miroč, planina na severoistoku Srbije, važi za jednu od najmističnijih, opevana u narodnim pesmama kao dom vilenjaka. Ipak, Miroč i obližnji krajevi kriju mnogo mračniju tajnu – priču o najpoznatijem srpskom vampiru, Savi Savanoviću. Otkrivamo kako je vodenica na reci Rogačici postala ukleto mesto koje meštani izbegavaju i kako se mit o vukodlacima spojio sa pričom o vampiru.
REKA KOЈA GOVORI TUGOM: Legenda o Moravi – zašto se svake godine utopi skoro isti broj ljudi i kako se reka umirivala darovima
Morava, "majka svih srpskih reka", vekovima je donosila život, ali i strahovite poplave i nevolje. Otkrivamo zašto se Morava smatrala "živim bićem" koje traži žrtve i kako su ljudi, po starom običaju, bacali simbolične darove u reku da bi umirili "rečnu neman" i osigurali plodnost zemlje.
Možda vas zanima:
GROBLJE VILA: Zašto se na planini Miroč i danas gasi motor i legenda o najstarijem srpskom vampiru
Miroč, planina na severoistoku Srbije, važi za jednu od najmističnijih, opevana u narodnim pesmama kao dom vilenjaka. Ipak, Miroč i obližnji krajevi kriju mnogo mračniju tajnu – priču o najpoznatijem srpskom vampiru, Savi Savanoviću. Otkrivamo kako je vodenica na reci Rogačici postala ukleto mesto koje meštani izbegavaju i kako se mit o vukodlacima spojio sa pričom o vampiru.
REKA KOЈA GOVORI TUGOM: Legenda o Moravi – zašto se svake godine utopi skoro isti broj ljudi i kako se reka umirivala darovima
Morava, "majka svih srpskih reka", vekovima je donosila život, ali i strahovite poplave i nevolje. Otkrivamo zašto se Morava smatrala "živim bićem" koje traži žrtve i kako su ljudi, po starom običaju, bacali simbolične darove u reku da bi umirili "rečnu neman" i osigurali plodnost zemlje.
Možda vas zanima:
GROBLJE VILA: Zašto se na planini Miroč i danas gasi motor i legenda o najstarijem srpskom vampiru
Miroč, planina na severoistoku Srbije, važi za jednu od najmističnijih, opevana u narodnim pesmama kao dom vilenjaka. Ipak, Miroč i obližnji krajevi kriju mnogo mračniju tajnu – priču o najpoznatijem srpskom vampiru, Savi Savanoviću. Otkrivamo kako je vodenica na reci Rogačici postala ukleto mesto koje meštani izbegavaju i kako se mit o vukodlacima spojio sa pričom o vampiru.
REKA KOЈA GOVORI TUGOM: Legenda o Moravi – zašto se svake godine utopi skoro isti broj ljudi i kako se reka umirivala darovima
Morava, "majka svih srpskih reka", vekovima je donosila život, ali i strahovite poplave i nevolje. Otkrivamo zašto se Morava smatrala "živim bićem" koje traži žrtve i kako su ljudi, po starom običaju, bacali simbolične darove u reku da bi umirili "rečnu neman" i osigurali plodnost zemlje.
Stari ljudi su verovali da je oganj živi duh doma, veza sa precima, i da vatra pamti. Zato se pazilo kako se loži, kako se dodaje drvo, i kad se na nju govori. Vatra se nikad nije gasila vodom, već tiho pepelom, da se „ne uvredi“.
Zašto se nije gasilo ni leti
Leti, kad vatra nije bila potrebna za grejanje, ognjište je i dalje „živelo“. Palilo se ujutru na kratko, najčešće zbog kafe ili jela, ali i da se dim digne, jer se verovalo da dim pročišćava kuću, tera zlo i čuva ukućane.
U mnogim krajevima, žene bi bacile malo bosiljka ili tamjana na žar, a zatim prekrstile dim i rekle:
„Na mir Božiji, na zdravlje, da vatra gori dok gori kuća.“
Zapaliti oganj – značilo je započeti dan
Ujutru se niko nije usuđivao da krene na posao, njivu ili čaršiju, a da ne zapali vatre bar malo. Verovalo se da je to blagoslov za dan. Oganj se smatrao prvim pozdravom sa svetim, i svaki put kad bi domaćin kresnuo kresivo ili pripalio žigicu, govorio bi:
„Ajde Bože, pomozi.“
Kad se kuća napušta – oganj se ne gasi
Ukoliko bi domaćinstvo napustilo kuću na duže – recimo, za praznike, svadbu ili posetu rodbini – ostavljalo se komadić žara pod pepelom, da tinja. To se zvalo „čuvanje ognja“, i za to je bila zadužena najstarija žena u kući. Kad bi se vratili, vatra bi se raspirila i govorilo:
„Eto nas, nismo te ostavili.“
Zbog čega se ognjište smatra živim bićem
Postoji verovanje da ako se oganj ugasi sam od sebe – to je opomena, znak da dolazi nesloga, bolest ili gubitak. Zato su ljudi vatre ložili s poštovanjem. Nisu se izrugivali, nisu bacali đubre u ognjište, niti ostavljali prljavu obuću pored njega.
U nekim krajevima, deci se pričalo da ako pljunu u vatru – progovoriće im ranica na jeziku, jer je to „kao da si pljunuo predku u lice“.
Vreme da se setimo plamena
Danas, kad živimo u zgradama, na gas, na daljinsko grejanje, ognjište se povuklo iz naših domova – ali ne mora iz nas. Možda više ne ložimo vatru, ali možemo zapamtiti šta ona znači. Da je kuća mesto tišine, poštovanja i topline – ne samo termalne, već duhovne.
Zato kad zapalite šporet, sveću, mirisni štapić – ili samo podgrejete čaj – setite se da su vaši stari to radili s molitvom.
Jer oganj ne mora da gori da bi grejao. Dovoljno je da ga čuvamo u sebi.
Veliko otkriće kod Prijepolja, arheolozi ostali u čudu: Pronašli pečat koji menja tok celog istraživanja, manastir nije posvećen Svetom Petru i Pavlu, već Svetom Simeonu Mirotočivom
Najnovija arheološka istraživanja sprovedena u manastiru Pustinja kod Prijepolja otkrila su istorijsku istinu koja menja dosadašnja saznanja. Iako se decenijama verovalo da je u pitanju manastir posvećen Svetom Petru i Pavlu, arheolozi su pronašli olovni pečat sa likom Svetog Simeona Mirotočivog, što potvrđuje da je manastir zapravo posvećen ovom svetitelju.
Sveti Luka u srpskom narodu: Dan kada se ne radi, ne svađa i ne kreće na put
Sveti Luka je među najpoštovanijim svecima u srpskom narodu – ne samo kao apostol i lekar, već i kao duhovni štit pred dolazak zime
MILAN SEKULIĆ, GRADITELJ ZGRADA „ALBANIJE" I „POLITKE": Dao je trajni doprinos izgledu Beograda
Kolekcionar Milan Sekulić, pored toga što je Beogradu zaveštao najveću privatnu zbirku ikona, ostavio je veliki trag kao graditelj.
Zašto se nekada govorilo da ne valja jesti iz okrnjenog tanjira: Narodno verovanje koje krije više od praznoverja
Na srpskoj trpezi tanjir nije bio samo za jelo – već i ogledalo kućnog reda, zdravlja i duhovnog blagostanja
Kad se kuća čisti metlom u krug: Zaboravljeni rituali iz srpskih sela koje niko više ne radi
Nekada je metla bila više od alata – njome se nije samo uklanjao prah, već i zlo, bolest i nevolja, ako se koristila u pravo vreme i na pravi način
Komentari(0)