
Šapat hrasta i krst u kori: Kako drvo postaje sveto u Srbiji?
U srcu srpske tradicije ne stoji crkva, već drvo. Sa uklesanim krstom, zapis čuva uspomene na molitve pod otvorenim nebom i tišinu u kojoj su ljudi verovali da Bog sluša.
U srcu srpske tradicije ne stoji crkva, već drvo. Sa uklesanim krstom, zapis čuva uspomene na molitve pod otvorenim nebom i tišinu u kojoj su ljudi verovali da Bog sluša.
U mnogim selima Srbije, uz samu kuću se sadio stubasti hrast, bukva ili jablan. Verovalo se da to drvo čuva dom od groma, pamti reči ukućana i da se duša domaćina, po smrti, nastani u njegovoj krošnji.
Mnoge egzotične vrste biljaka danas su preplavile naša dvorišta, ali ljudi se sve više vraćaju tradiciji i traže stare sorte voćaka i cveća.
Zapis je, u Srbiji, drvo koje predstavlja svetinju za selo na čijem području se nalazi. Drvo postaje zapis činom osveštenja, pri čemu se u njegovu koru urezuje krst. Za zapis se bira krupno drvo, prvenstveno hrast, a ređe cer, brest, jasen i divlja kruška. Pored njega može biti postavljen krst (često kameni), a okolni prostor može biti ograđen.
Tradiciju obožavanja drveća na naše prostore doneli su još stari Sloveni, preci su je poštovali.