TOP, ANTERIJA I OPANCI! Jedini izneo na plećima brdski top sve do Drača! Danas taj top čuvaju Francuzi, u svom vojnom muzeju
Solunac, ogrnut anterijom i obuven u opanke izneo na plećima brdski top, ne bacivši ga u bezdan Prokletija.
U Trstu, na drevnom trgu Ponte Rosa je šarena pijaca, prva tačka putovanja u inostranstvo mnogih naših sugrađana i zlatnog doba realnog socijalizma. Među putnicima tog vremena, na sever Italije pristigao je u železničku stanicu i Jevto Jevtović, solunac, ogrnut anterijom i obuven u opanke.
Nije on došao u Trst da pazari „frulice” (farmerke) i „tankerice” (vetrovke). Hteo je da vidi šta ima „tamo” kuda svi hrle kao pomamljeni. Znatiželjan, obišao je starina sve tezge Ponte Rosa i, prolazeći kroz njih na kraju pijace spazio velelepnu crkvu kao od jednog komada kamena srezanu. Nije znao da je to hram Svetog Spiridona, koji podigoše srpska vlastela i trgovci na čelu sa Jovanom Miletićem i braćom po veri i esnafu Grcima pre 264 godine.
Crkva Svetog Spiridona u Trstu/Foto: Igor Igorjevič Hohlov, Vikipedija
Kao svaki domaćin, skinuo je šajkaču, celivao krst prestoni, ostavio paru i namenio šaku voštanica svojima za zdravlje i mnogima za dušu. Otišao do doka, zaitio dlan mora i prineo usnama. Znao je ukus, ali ga nije ispljunuo. Progutao gorčinu i vratio se u voz. Sveti Spiridon se osmehnuo, zadovoljan.
Prepoznao je svog gosta. A u povratku, carinici italijanski i carinici slovenački, kao i saputnici Jevtovi do Beograda nisu imali pojma ko je taj čudak bez prtljaga. U kupeu bi ga neko ponekad od švercera „bocnuo” poskočicom, a on, ćuteći, samo vadio iz uveta šajkače papir da zavije sebi duvana.
Jevto Jevtović je Gojnogorac (1892–1977), jedini redov srpske vojske koji je izneo na plećima brdski top, ne bacivši ga u bezdan Prokletija. I tako je top prenet grbačom, osvanuo u Draču. Neokrnjen. Kada je to čuo francuski general Gijon, tražio je da ga vidi. Salutirao je veteranu oba balkanska rata, odbrane Beograda, artiljercu Cera i predao mu svoju Legiju časti. Gorštak u stavu mirno reče tolmaču (prevodiocu): „Ne treba meni ordenje, nego džebane (municije), da se vratim Gojnoj Gori”.
Top, pet zrna i Jevto Jevtović se ukrcavaju na lađu za Krf, zajedno sa saborcima 10. šumadijskog puka. Ubrzo, top i ranjenici nastavljaju put Francuske a Jevto na grčkom ostrvu sa ocem Sretenom – trećepozivcem i svoja dva mlađa brata, blizancima Ljubinkom i Ljubivojem čeka komandu da se svi vrate rodnoj grudi.
A braća, Jevto i Ljubivoje (1896–1986) nezavisno su vodili ratne dnevnike. (Edicija, Slovo ratnikovo – dnevnici vojnika seljaka, Miodrag Jaćimović, Čačak 1980”.) Njihovi potomci u Gojnoj Gori čuvaju oba originala. Na požutelim listovima mastiljavom olovkom, krasnopis… Jevtin dnevnik je objavljen u Ediciji „Slovo ratnikovo – dnevnici vojnika seljaka”, Miodrag Jaćimović, 1980. godine.
Tako su ih u školi učili. A škola gojnogorska, odužila se svojim đacima. Jedina u Srbiji ima zidove sa 22 spomen-ploče. U periodu 1912–1918. Gojna Gora je dala otadžbini 223 muške glave. Nije se vratio 141. Iznad svih ploča je bio dvoglavi orao u bronzi, skinut u doba realnog socijalizma.
Dušan Savić priča da je kao predsednik mesne zajednice sela naručio iste grbove 1989. i vratio ih na zidove škole. Smenjen je ubrzo. U selima opštine Gornji Milanovac spisak se nastavlja: u Brajićima od 21 ratnika, samo trojica osvanuše pred rodnom kućom. U Bogdanici od 48 njih 35. Polom je dao 151 vojnika, 81 je poginuo. Družetići 145, a 48 ostalo je živo.
Ovo selo u zaseoku Kamenica ima crkvu Svetog proroka Ilije i zidove spojene kao crkva Karanska ugrađenih ploča – spomenja i portu sa četiri krajputaša. U gornjim selima rudničko-takovskog kraja najviše je stradao Teočin. Mobilisanih 185, poginulih 135. Pranjani su najbrojniji, 464 vojnika. Polovina se nije vratila 204. Koštunići od 242 mobilisana, 143 izginula.
Svaki rat je neprirodna pojava. To su znali i oni koji su bez reči i na odjek crkvenih zvona ostavljali vile i motike, izljubili čeljad i zamakli brdima u znanju da se možda nikada neće vratiti. Znao je to svako, ali je „nepismen” seljak imao svest: crkva – kralj – otadžbina.
Jevtovići Gojnogorci vratili su se živi Srbiji. Otac Sreten i tri sina. Ljubinko (telegrafista) slobodu je dočekao u postelji pokošen tifusom, a umro je 1918. godine u Vojnoj bolnici u Zemunu. Četvrti Jevtović, Slobodan, kao najmlađi u kući nije učesnik rata, sa majkom, još dečak, dočekao je oca i svoju braću.
Poslednja stranica Jevtovog ratnog dnevnika glasi: „Još jedan Božić bez svojih čeljadi u Gojnoj Gori. Kad ćemo jednom kući. Niko ništa ne veli”.
A top s početka priče danas se čuva u Vojnom muzeju u Marselju u Francuskoj.
(Politika)
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
Zašto je zabranjeno smejati se prilikom slikanja za dokumente
Naše fotografije u pasošu retko su među našim najlepšim slikama. Osvetljenje u kabini za fotografisanje u SUP-u nije idealno, a dodatno nam odmaže i to što ne možemo da pokažemo svoje najlepše nasmejano lice.
VLADIKA NIKOLAJ SRPSKIM MAJKAMA: "Svaka mora svoje dete da nauči 3 stvari"
Vladika Nikolaj Velimirović govorio je da je majka biće najsličnije Bogu, da je njeno žrtvovanje za dete slično Hristovom stradanju za sav ljudski rod. Veliki mislilac i teolog poručio je majkama da uvek na umu imaju i tri važne stvari.
"KRVAVA LITIJA": Ko je bio patrijarh srpski Varnava Rosić?
U jednom od najtežih perioda srpske istorije na čelo Srpske pravoslavne crkve dolazi patrijarh Varnava koji je ostao upamćen kao veliki mučenik.
Šta tamnoputa snajka kaže o SRPSKOJ SVADBI
Mešoviti brakovi sve su učestaliji poslednjih godina. Imali smo prilike da vidimo brojne lepotice iz inostranstva koje su ljubav pronašle u Srbiji i sa svojim partnerima ovde nastavili život.
"POKOJNA BABA DOŠLA NOĆAS I VEČERALA"! Otac Predrag otkrio šta mu se dogodilo i kako je od sveštenika uzeo 100 evra VIDEO
Često se u narodu mkešalu sujeverje, običaji i tradicija, a običajima i sujeverju daje prednost u odnosu na ono što je izvorno deo hrišćanske vere. Tako postoji običaj da se tokom noći ostavi hrana za pokojnika da bi on, "kad svrati", imao šta da pojede. I sve to pod geslom - valja se.
Komentari(0)