Zašto se nekada verovalo da kiša „nosi reči žena“: Narodni običaji prizivanja i zaustavljanja kiše u Srbiji
U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.
Kiša je danas meteorološki pojam, ali u narodnoj tradiciji – ona je bila živa sila, senka što dolazi sa neba kad neko zove, često i nesvesno. U pričama iz sela oko Timočke krajine, Homolja, Resave i Peštera, stara verovanja govore da kiša ne dolazi tek tako. Kažu da „voda zna ko je zove, a naročito kad to žena ne zna da prećuti.“ Zato su se u vreme kad se žanje, sprema svadba ili kreće dete na put, reči vagale, a žene su se opominjale: „Ne prizivaj oblak jezikom.“
Kiša kao posledica reči, ne oblaka
U narodnom predanju, posebno među ženama, kiša je bila posledica stanja duše u kući, a ne atmosferskog pritiska. Ako bi žena bila povređena, ljuta, zapostavljena – a ne kaže to naglas, već u sebi nosi – verovalo se da se ta njena tišina diže gore, do oblaka, i vraća se u obliku kiše.
Možda vas zanima:
Tkanje sudbine: Ko su bile „privezi“ – žene koje vezuju život za nit
U narodnom verovanju Srbije postojale su žene koje nisu lečile biljem ni molitvom – već koncem. Zvale su se „privezi“, a njihov posao bio je da vežu sreću, zdravlje, ljubav ili život, koristeći samo nit, čvor i tišinu.
Zašto se verovalo da crna mačka koja legne na prag nosi poruku „s one strane“: Mačke u narodnim verovanjima nisu samo baksuz
U srpskom narodnom predanju, crna mačka nije bila samo znak nesreće – već i čuvar tajne. Ako se pojavi tiho, legne na prag i gleda u kuću, verovalo se da donosi poruku iz sveta mrtvih ili upozorenje koje se ne sme zanemariti.
Možda vas zanima:
Tkanje sudbine: Ko su bile „privezi“ – žene koje vezuju život za nit
U narodnom verovanju Srbije postojale su žene koje nisu lečile biljem ni molitvom – već koncem. Zvale su se „privezi“, a njihov posao bio je da vežu sreću, zdravlje, ljubav ili život, koristeći samo nit, čvor i tišinu.
Zašto se verovalo da crna mačka koja legne na prag nosi poruku „s one strane“: Mačke u narodnim verovanjima nisu samo baksuz
U srpskom narodnom predanju, crna mačka nije bila samo znak nesreće – već i čuvar tajne. Ako se pojavi tiho, legne na prag i gleda u kuću, verovalo se da donosi poruku iz sveta mrtvih ili upozorenje koje se ne sme zanemariti.
Možda vas zanima:
Tkanje sudbine: Ko su bile „privezi“ – žene koje vezuju život za nit
U narodnom verovanju Srbije postojale su žene koje nisu lečile biljem ni molitvom – već koncem. Zvale su se „privezi“, a njihov posao bio je da vežu sreću, zdravlje, ljubav ili život, koristeći samo nit, čvor i tišinu.
Zašto se verovalo da crna mačka koja legne na prag nosi poruku „s one strane“: Mačke u narodnim verovanjima nisu samo baksuz
U srpskom narodnom predanju, crna mačka nije bila samo znak nesreće – već i čuvar tajne. Ako se pojavi tiho, legne na prag i gleda u kuću, verovalo se da donosi poruku iz sveta mrtvih ili upozorenje koje se ne sme zanemariti.
Zato se, u trenucima kada bi vreme bilo nestabilno, domaćice nisu samo gledale u nebo, već osluškivale jedna drugu. Ako bi neka rekla: „Baš neka sparina, nešto mi dušu tišti“, druga bi je odmah presekla: „Ćuti, ne daj da voda čuje.“
Kada je kiša bila nepoželjna – i kako se „zaustavljala“
Najgora kiša bila je ona koja dolazi u pogrešno vreme – na svadbeni dan, dan berbe, prvi izlazak deteta na njivu. Tada se nisu čekale prognoze, već se išlo u akciju.
Domaćice bi rano ujutru tiho palile suvo trnje iza kuće, verujući da dim rasteruje vlagu. Ako to ne pomogne, uzimala bi se kopriva, krišom prekrstila, pa bacala u šporet bez reči. Kiša, kažu, ne voli kad se kopriva osvešta.
Ali najjača metoda bila je – ćutanje. Ako sve žene u kući ćute kad zagrmi prvi put, i ne progovore dok treći put ne odjekne – verovalo se da će se oblaci razići. Govorilo se: „Reč zove kap, tišina je tera.“
A kad kiša treba da dođe – druga priča
Kada se zemlja osuši, kada ne rađa, kada ni trava ne miriše – tada se kiša ne traži rečima, već pesmom. U Pomoravlju i istočnoj Srbiji, stariji pamte ritual kada žene sede na pod, uzmu sud sa vodom, umočenu grančicu i pevaju tiho: „Kišo, siđi, ne udri. Navrati, al’ ne ruj.”
Nekada su se devojke polivale vodom na krst raznih ulica u selu, simbolično „pomažući oblaku da nađe put“. U tim trenucima, kiša nije bila kazna – već gost koji dolazi kad ga žena zove iskreno.
Vremena se menjaju, ali osećaj ostaje
Danas se za kišu vezuju aplikacije, najave i satelitske slike. Ali još uvek, kad neko izgovori: „Osećam da će pasti“, ljudi zastanu. Pogledaju u nebo. I ćute.
Jer negde u nama, još uvek postoji osećaj da reč ima težinu, i da priroda možda ne zna sve – ali zna kad je pozvana.
I zato su naši stari znali:
„Kad žena izgovori nešto s tugom – nebo zna da odgovori.“
Zašto se nekada verovalo da kiša „nosi reči žena“: Narodni običaji prizivanja i zaustavljanja kiše u Srbiji
U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.
“Vrtić” od kiselog mleka i kukuruza: Starinsko zapečeno jelo iz Šumadije koje greje i kad se jede hladno
U selima Šumadije nekada se za večeru služio vrtić – jednostavno zapečeno jelo od kukuruznog brašna, kiselog mleka i domaćeg sira. Pripremano bez jaja i kvasca, jelo se toplo uz mladi luk ili hladno za doručak.
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
Drvo koje se ne sme dirati: Zapisano drvo kao kućni svetac u srpskoj narodnoj tradiciji
U mnogim selima Srbije, postoji drvo koje se ne seče, ne potkresuje, ne dira bez potrebe – jer je „zapisano“. Veruje se da u njemu boravi svetac, duh sela ili predak, a svako nepoštovanje vodi u bolest, neslogu ili nesreću.
Tkanje sudbine: Ko su bile „privezi“ – žene koje vezuju život za nit
U narodnom verovanju Srbije postojale su žene koje nisu lečile biljem ni molitvom – već koncem. Zvale su se „privezi“, a njihov posao bio je da vežu sreću, zdravlje, ljubav ili život, koristeći samo nit, čvor i tišinu.
Komentari(0)