Zašto se nekada verovalo da kiša „nosi reči žena“: Narodni običaji prizivanja i zaustavljanja kiše u Srbiji
U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.
Kiša je danas meteorološki pojam, ali u narodnoj tradiciji – ona je bila živa sila, senka što dolazi sa neba kad neko zove, često i nesvesno. U pričama iz sela oko Timočke krajine, Homolja, Resave i Peštera, stara verovanja govore da kiša ne dolazi tek tako. Kažu da „voda zna ko je zove, a naročito kad to žena ne zna da prećuti.“ Zato su se u vreme kad se žanje, sprema svadba ili kreće dete na put, reči vagale, a žene su se opominjale: „Ne prizivaj oblak jezikom.“
Kiša kao posledica reči, ne oblaka
U narodnom predanju, posebno među ženama, kiša je bila posledica stanja duše u kući, a ne atmosferskog pritiska. Ako bi žena bila povređena, ljuta, zapostavljena – a ne kaže to naglas, već u sebi nosi – verovalo se da se ta njena tišina diže gore, do oblaka, i vraća se u obliku kiše.
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Zato se, u trenucima kada bi vreme bilo nestabilno, domaćice nisu samo gledale u nebo, već osluškivale jedna drugu. Ako bi neka rekla: „Baš neka sparina, nešto mi dušu tišti“, druga bi je odmah presekla: „Ćuti, ne daj da voda čuje.“
Kada je kiša bila nepoželjna – i kako se „zaustavljala“
Najgora kiša bila je ona koja dolazi u pogrešno vreme – na svadbeni dan, dan berbe, prvi izlazak deteta na njivu. Tada se nisu čekale prognoze, već se išlo u akciju.
Domaćice bi rano ujutru tiho palile suvo trnje iza kuće, verujući da dim rasteruje vlagu. Ako to ne pomogne, uzimala bi se kopriva, krišom prekrstila, pa bacala u šporet bez reči. Kiša, kažu, ne voli kad se kopriva osvešta.
Ali najjača metoda bila je – ćutanje. Ako sve žene u kući ćute kad zagrmi prvi put, i ne progovore dok treći put ne odjekne – verovalo se da će se oblaci razići. Govorilo se: „Reč zove kap, tišina je tera.“
A kad kiša treba da dođe – druga priča
Kada se zemlja osuši, kada ne rađa, kada ni trava ne miriše – tada se kiša ne traži rečima, već pesmom. U Pomoravlju i istočnoj Srbiji, stariji pamte ritual kada žene sede na pod, uzmu sud sa vodom, umočenu grančicu i pevaju tiho: „Kišo, siđi, ne udri. Navrati, al’ ne ruj.”
Nekada su se devojke polivale vodom na krst raznih ulica u selu, simbolično „pomažući oblaku da nađe put“. U tim trenucima, kiša nije bila kazna – već gost koji dolazi kad ga žena zove iskreno.
Vremena se menjaju, ali osećaj ostaje
Danas se za kišu vezuju aplikacije, najave i satelitske slike. Ali još uvek, kad neko izgovori: „Osećam da će pasti“, ljudi zastanu. Pogledaju u nebo. I ćute.
Jer negde u nama, još uvek postoji osećaj da reč ima težinu, i da priroda možda ne zna sve – ali zna kad je pozvana.
I zato su naši stari znali:
„Kad žena izgovori nešto s tugom – nebo zna da odgovori.“
Milutin Milanković: profesor koji je promenio svetsku nauku iz kućnog pritvora
Ime Milutina Milankovića (1879–1958) danas stoji u udžbenicima širom sveta. Matematičar, klimatolog i astronom, on je tvorac teorije o klimatskim ciklusima koji zavise od Zemljine orbite i nagiba – tzv. Milankovićevi ciklusi. Ono što ovu priču čini posebnom jeste činjenica da je osnove svojih proračuna razradio u vreme kada je bio interniran tokom Prvog svetskog rata.
Ko je bio Marko Kraljević i zašto je Šarac uvek uz njega : Zaštitnik sirotinje i junak pesama
Marko Kraljević (oko 1335–1395) bio je istorijski vladar Prilepa, ali u narodnoj tradiciji prerastao je u epskog junaka. Njegovo ime i podvizi ušli su u pesme, priče i legende, gde je predstavljen kao zaštitnik sirotinje, neustrašivi ratnik i simbol slobode. U središtu svake priče uz njega je njegov verni konj – Šarac.
Kako je Srbin pravoslavac napisao HRVATSKU HIMNU?
Činjenica da je Josif Runjanin bio pravoslavni Srbin često se zanemaruje ili osporava, a njegovo ime se u Hrvatskoj neretko menja u u Josip.
OVO O VELJKU BULAJIĆU I BATI ŽIVOJINOVIĆU SIGURNO NISTE ZNALI: Bili su VIŠE OD KOLEGA, 1 ime ih je ZAUVEK POVEZALO
Veliko prijateljstvo između legendarnog glumca i slavnog reditelja s vremenom je postalo još čvršće.
Neustrašivi bard : glas koji je odjekivao scenom i filmom
Kada se pomene ime Ljube Tadića (1929–2005), prva asocijacija gotovo svakog ljubitelja pozorišta i filma jeste – glas. Dubok, autoritativan, prodoran, bio je njegovo najmoćnije oružje. Uz njega, išla je i pojava koja je plenila – visoka figura, snažan izraz i stav glumca koji nikada nije poznavao strah na sceni.
Komentari(0)