Zašto se nekada verovalo da kiša „nosi reči žena“: Narodni običaji prizivanja i zaustavljanja kiše u Srbiji

Kiza R

21:00

Kultura 0

U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.

kiša
Shutterstock

Kiša je danas meteorološki pojam, ali u narodnoj tradiciji – ona je bila živa sila, senka što dolazi sa neba kad neko zove, često i nesvesno. U pričama iz sela oko Timočke krajine, Homolja, Resave i Peštera, stara verovanja govore da kiša ne dolazi tek tako. Kažu da „voda zna ko je zove, a naročito kad to žena ne zna da prećuti.“ Zato su se u vreme kad se žanje, sprema svadba ili kreće dete na put, reči vagale, a žene su se opominjale: „Ne prizivaj oblak jezikom.“

Kiša kao posledica reči, ne oblaka

U narodnom predanju, posebno među ženama, kiša je bila posledica stanja duše u kući, a ne atmosferskog pritiska. Ako bi žena bila povređena, ljuta, zapostavljena – a ne kaže to naglas, već u sebi nosi – verovalo se da se ta njena tišina diže gore, do oblaka, i vraća se u obliku kiše.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Zato se, u trenucima kada bi vreme bilo nestabilno, domaćice nisu samo gledale u nebo, već osluškivale jedna drugu. Ako bi neka rekla: „Baš neka sparina, nešto mi dušu tišti“, druga bi je odmah presekla: „Ćuti, ne daj da voda čuje.“

Kada je kiša bila nepoželjna – i kako se „zaustavljala“

Najgora kiša bila je ona koja dolazi u pogrešno vreme – na svadbeni dan, dan berbe, prvi izlazak deteta na njivu. Tada se nisu čekale prognoze, već se išlo u akciju.

Domaćice bi rano ujutru tiho palile suvo trnje iza kuće, verujući da dim rasteruje vlagu. Ako to ne pomogne, uzimala bi se kopriva, krišom prekrstila, pa bacala u šporet bez reči. Kiša, kažu, ne voli kad se kopriva osvešta.

Ali najjača metoda bila je – ćutanje. Ako sve žene u kući ćute kad zagrmi prvi put, i ne progovore dok treći put ne odjekne – verovalo se da će se oblaci razići. Govorilo se: „Reč zove kap, tišina je tera.“

A kad kiša treba da dođe – druga priča

Kada se zemlja osuši, kada ne rađa, kada ni trava ne miriše – tada se kiša ne traži rečima, već pesmom. U Pomoravlju i istočnoj Srbiji, stariji pamte ritual kada žene sede na pod, uzmu sud sa vodom, umočenu grančicu i pevaju tiho: „Kišo, siđi, ne udri. Navrati, al’ ne ruj.”

Nekada su se devojke polivale vodom na krst raznih ulica u selu, simbolično „pomažući oblaku da nađe put“. U tim trenucima, kiša nije bila kazna – već gost koji dolazi kad ga žena zove iskreno.

Vremena se menjaju, ali osećaj ostaje

Danas se za kišu vezuju aplikacije, najave i satelitske slike. Ali još uvek, kad neko izgovori: „Osećam da će pasti“, ljudi zastanu. Pogledaju u nebo. I ćute.

Jer negde u nama, još uvek postoji osećaj da reč ima težinu, i da priroda možda ne zna sve – ali zna kad je pozvana.

I zato su naši stari znali:
„Kad žena izgovori nešto s tugom – nebo zna da odgovori.“

POVEZANE VESTI
Tagovi:
kiša dozivanje kiše stari srpski običaji

Komentari(0)

Loading