U narodnom verovanju, detelina sa četiri lista nije amajlija sama po sebi. Snaga joj dolazi u trenutku branja. Verovalo se da ako je uzmeš kad je obasja sunce – sreća se raspe. Ako je ubereš u senci – ona ostaje uz tebe.
U narodnoj tradiciji, maj je mesec pun života, ali i pun znakova. Verovalo se da ako se dugo gleda u mlad mesec u maju, a pri tom se nešto pomisli ili izgovori – to se ne zaboravlja. Ne od strane čoveka, već od strane neba.
U srpskoj narodnoj tradiciji, dren ubran pre nego što sazri nije za jelo – već za čuvanje. Tokom jula, prve grančice drena stavljaju se na prozor, gde, verovalo se, „vezuju zdravlje za kuću“ dok leto ne prođe i plod ne sazri.
U srpskoj narodnoj tradiciji, zmija domaćica nije bila neprijatelj, već zaštitnik. Leti, kada se češće pojavljuje u dvorištima, postojali su posebni običaji kako je zadržati blizu – ali ne u kući. Jedan od njih bio je prelivanje praga vodom od zdravca.
U narodnim običajima, pelin je važio za jednu od najmoćnijih biljaka. Leti, naročito oko Ilindana, pelin se nije smeo brati bez potrebe. Verovalo se da tada biljka „prelazi u čuvara“, i da uzvraća onome ko je uzme iz loše namere ili sa slabim telom.
U narodnim predanjima Srbije, posebno u planinskim selima, verovalo se da svaki izvor ima svog čuvara – nevidljivog, tihog, ali prisutnog. Taj čuvar ne voli smeh, psovke ni nemar, a ako se uvredi – izvor može presušiti, ili ostaviti trag na onome ko ga je uznemirio.
U srpskoj narodnoj tradiciji, pauk nije bio samo nepoželjna stvorenja iz ćoška. Ako se pojavi iznad vrata, verovalo se da ga ne treba dirati – jer čuva mir u kući, hvata tešku misao i plete nit sreće između ukućana.
U narodnim običajima centralne Srbije, devojke su uoči velikih praznika stavljale list oraha ispod jastuka, verujući da će im u snu doći lik onoga kome je suđeno da ih uzme. Ako bi jastuk ujutru bio topao – znak je da je san bio istinit.
U vinogradarskim krajevima Srbije, posebno u zapadnim delovima Šumadije i južnoj Srbiji, tamjanika se nije jela kao obično grožđe. Prvi grozd se brao ćutke, nikad nožem, i jeo bez reči. Verovalo se da njegov miris otvara srce, a tišina čuva ono što dolazi.
U mnogim srpskim domaćinstvima, posebno u selima centralne i zapadne Srbije, iznad trpezarijskog stola visio je jedan nož. Nije bio za sečenje hleba, već za mir – verovalo se da preseče svađu, čuva dom od podela i ne dozvoljava da se „reč zadrži između zalogaja“.
U mnogim domaćinstvima širom Srbije, pre nego što su stigla zvona i zvonca, na vratima je visilo jednostavno gvozdeno zvonce. Njegov zvuk nije samo najavljivao dolazak – već je, verovalo se, govorio kakav je gost na pragu.
U mnogim srpskim selima, kada bi se razboj zauvek ućutao, čunak – drvena alatka kojom se prebacuje nit u tkanju – nije se odbacivao. Čuvao se na tavanu, u sanduku ili iza vrata, jer se verovalo da sa sobom nosi „glas žene iz kuće“ i da ga ne sme niko prvi prelomiti.
U nekim selima centralne Srbije, devojke su u maju nosile koren peršuna u maloj platnenoj torbici, blizu srca. Verovalo se da ako se čuva u tišini i ne spominje, taj koren „vezuje pogled za pogled“ i čuva voljenog od udaljavanja.
U narodnom predanju Srbije, jelen nije bio samo plemenita zver. Verovalo se da se pred smrt, posebno kod „mirnih ljudi“, može pojaviti jelen – da im pokaže put kroz tamu i odvede ih tamo gde duša treba da ode.
U narodnom verovanju širom Srbije, plavi kamen ispred praga imao je posebnu ulogu – nije bio ukras, već štit. Verovalo se da upija zle poglede, misli i namere pre nego što stignu do domaćina.
U srpskoj narodnoj tradiciji, prag nije bio samo ulaz u kuću. Verovalo se da on upija sve ono što ukućani ne izgovore naglas – suze, tajne, neizrečene molitve – i da kroz njega kuća pamti i ono što ljudi žele da zaborave.
U srpskoj narodnoj tradiciji, prvi ubrani zvončić nije bio samo znak proleća. Verovalo se da onaj ko pokloni zvončić voljenoj osobi stvara nevidljivu vezu koja štiti ljubav od rastanka i zaborava.