U brdskim krajevima Srbije, naročito u Zapadnoj Srbiji, Homolju i delovima južne Srbije, domaćini su odvajali deo šljiva za sušenje. Sušenje se obavljalo u posebnoj prostoriji, često „pušnici“ na dim, gde su plodovi ostajali i po nekoliko nedelja. Kada prođu svi jesenji radovi i praznici, a vreme uspori, uzimali bi suve šljive i pekli rakiju, poznatu kao zimska ili suva prepečenica.

Prednosti zimskog pečenja

Zimi je lakše kontrolisati vatru, a suve šljive daju jaču aromu i nešto drugačiji ukus. Rakija pečena u januaru često se koristila kao lek, u malim količinama, za jačanje organizma, masiranje bolnih leđa ili kao simbol gostoprimstva. Mnogi su je čuvali posebno za goste ili za slavske dane jer je važila za rakiju sa dušom.

Porodični ritual

Zimsko pečenje rakije bilo je intimnije. Nije bilo velike gužve, pesme i kazana za pokazivanje. Samo domaćin, tišina sela i miris šljive u snegu. Mnoge bake i danas pamte taj specifičan miris i pričaju da je ta rakija imala poseban ukus. Uz kazan se pričalo, planiralo, prisećalo i tugovalo. Rakija nije bila samo piće, već deo identiteta.

Vraćanje tradiciji

Danas sve više ljudi otkriva zaboravljene metode pravljenja rakije. Proizvođači koji žele autentičnost sve češće prave limitirane količine rakije od suvih šljiva baš u zimskom periodu. Na festivalima domaće rakije i sajmovima hrane, ova vrsta prepečenice doživljava novu popularnost. Tradicija, ukus i vreme spojeni su u jednoj flaši.