KO JE BIO DOMAĆI Nevidljivi duh koji čuva kuću, jede prvi i nestaje kad se izgubi poštovanje

Kiza R

10:00

Kultura 0

U staroj srpskoj tradiciji, svaka kuća imala je svog „domaćeg“ – nevidljivog duha koji čuva ognjište, porodicu i mir. Poštovan tiho, hranjen simbolično, ovaj duh je bio prvi znak da je kuća živa – i prvi koji bi nestao kada dom počne da se raspada iznutra.

prozor
Shutterstock

Pre nego što su se svetitelji uselili u domove, srpski narod je verovao u Domaćeg – nevidljivog čuvara kuće, ognjišta i porodične sreće. Domaći nije bio ni bog, ni đavo, već blagoćudni duh predaka, koji je živeo negde u zidu, ispod praga, iza ognjišta, i uvek je bio tu. Nisu mu se prinosile žrtve, već se s poštovanjem ostavljala prva mrvica hleba. Verovalo se da dok je Domaći tu – kuća stoji. Kad on ode – ni temelji nisu sigurni.

Ko je zapravo bio Domaći?

Prema zapisima Veselina Čajkanovića i narodnom predanju, Domaći je bio duh zaštitnik doma, često predak koji je postao nevidljiv čuvar kuće. Mogao je biti deda, otac, pradeda – onaj koji je zadužio porodicu životom i radom. Ponekad je zamišljan kao zmija u zidu, a ponekad kao tiha senka u uglu, koju niko ne vidi, ali svi osećaju.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Uloga mu je bila da:

  • odvraća zlo od kuće,
  • čuva zdravlje i mir ukućana,
  • donosi plodnost, rod i slogu.

Kako se zna da je Domaći prisutan?

Narod je verovao da se Domaći oglašava tiho, samo ako je potrebno. Neki znaci da je „u kući“:

  • noću se čuju tihi koraci, a niko ne hoda,
  • mrvica hleba nestane sa stola iako niko nije dirao,
  • pas zalaje prema praznom uglu, pa zaćuti.

Stariji su govorili:

„Ako ti se dete smeje u prazno – domaći ga gleda i čuva.“

Kako se poštovao i hranio Domaći

Domaćice su znale da prva mrvica hleba, prvo jaje, prvi zalogaj sa slavske trpeze treba da se ostavi sa strane – za Domaćeg. Nije se ostavljalo mnogo – samo znak pažnje. Taj deo bi se bacio u ognjište, zakopao pored temelja ili ostavio na prozoru.

Na praznike, naročito:

Božić (kada dolazi položajnik), Đurđevdan (dan kada se duše predaka vraćaju u dom), i krsna slava,
ostavljao se deo hrane za Domaćeg, uz tiho izgovorenu misao:
„Za onog koji vidi, a ne jede.“

Kada Domaći ode?

Domaći napušta kuću kada:

  • se porodica posvađa do krvi,
  • neko iz kuće proklinje dom,
  • se oganj (ili danas šporet) ne pali danima,
  • se iz doma izbaci ikonostas ili ognjište bez molitve.

Verovalo se da kada Domaći ode – kuća više nije dom. Može se prodati, urušiti, nestati. Često bi tada u kuću „ušlo zlo“, a ukućani se više nikad ne bi složili.

Gde se to još veruje?

U mnogim krajevima Srbije: Homolju, Šumadiji, Zaplanju, Pčinji i Levaču, ljudi i danas kažu da neka kuća “nema više domaćeg” – kad se u njoj više ne rađaju deca, kad se stalno dešavaju nesreće, kad sve “krene nizbrdo”.

Starije žene iz sela oko Despotovca kažu:
„Domaći se ne moli – s njim se lepo živi.“

Zašto nam treba Domaći – i danas?

Domaći nije samo mitsko biće iz narodne religije – on je simbol nevidljive sile doma, mira, poštovanja, sećanja na pretke. On nas uči da se o domu ne brine samo kad je krov u pitanju, već kad niko ne gleda – kroz ljubav, tišinu i red.

Možda je vreme da se opet setimo mrvica koje nisu za nas – već za onog koji je tu, čak i kada nismo svesni da ga osećamo.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
domaći duh veselin čajkanović stari srpski običaji

Komentari(0)

Loading