Ko su bili Vetrenjaci: Nevidljiva bića iz srpskih planina koja su donosila bolest, šapat i inspiraciju
U narodnim verovanjima srpskog naroda, posebno u planinskim krajevima, verovalo se da kroz vetar prolaze nevidljiva bića – Vetrenjaci. Oni nisu ni dobri ni zli, ali njihov dah može doneti i pesmu i ludilo.
Kad se vetar „zaleti niz planinu“ i ponese list, miris i tihu jezu – naši stari nisu mislili da je to samo vreme. Verovalo se da vetar nosi vetrenjake – duhove koji ne govore, ali znaju. U predanju iz Stare planine, Tare, Golije i Homolja, vetrenjaci su bili nevidljiva bića koja šapuću pesnicima, ulaze u snove bolesnika, i lutaju preko granica svetova. Ponekad donesu dar, ponekad zanesu čoveka „da više ne zna gde je krenuo“.
Vetrenjak – biće koje niko ne vidi, ali svi osećaju
Vetrenjaci nisu bogovi, ni demoni. Po opisu koji prenosi Veselin Čajkanović, oni su ostaci starog, predhrišćanskog sveta, duhovi prirode, lutalice bez tela, povezani sa vetrom koji menja naglo pravac, šumi u zoru ili stane bez najave.
Možda vas zanima:
Kad petao zapeva: Zašto je njegov glas granica između svetova
U srpskom narodnom verovanju, petao ne budi samo ljude – on tera demone i označava povratak svetlosti
Kada ptica udari u prozor: Upozorenje iz narodnog predanja ili slučajnost?
Zašto su naši preci smatrali da je ptica na prozoru znak smrti, bolesti ili velike promene
Možda vas zanima:
Kad petao zapeva: Zašto je njegov glas granica između svetova
U srpskom narodnom verovanju, petao ne budi samo ljude – on tera demone i označava povratak svetlosti
Kada ptica udari u prozor: Upozorenje iz narodnog predanja ili slučajnost?
Zašto su naši preci smatrali da je ptica na prozoru znak smrti, bolesti ili velike promene
Možda vas zanima:
Kad petao zapeva: Zašto je njegov glas granica između svetova
U srpskom narodnom verovanju, petao ne budi samo ljude – on tera demone i označava povratak svetlosti
Kada ptica udari u prozor: Upozorenje iz narodnog predanja ili slučajnost?
Zašto su naši preci smatrali da je ptica na prozoru znak smrti, bolesti ili velike promene
U narodnim pričama, Vetrenjak:
- nosi snove,
- ulazi kroz kosu,
- šapuće „iza leve plećke“,
- prati usamljene putnike po planini.
Kako se prepoznaje prisustvo vetrenjaka?
Stariji su znali da kažu: – „Ako vetar dune iz tri pravca u isto vreme – ne idi dalje, vetrenjaci su na putu.“
Verovalo se da vetrenjak:
- dolazi sa naglom ježinom po koži bez razloga,
- donosi pesmu pesnicima „koju sami nisu izmislili“,
- može izazvati ludilo ako se ne zaštitiš na vreme.
Zato se vetar u zoru, posebno u planinskim selima, dočekivao u tišini, a dete se nije puštalo da trči po livadi dok „vetar još nije progledao“.
Zaštita od vetrenjaka: tišina, marama i crveni konac
Da vetrenjak „ne uđe“, žene su:
- vezivale maramu čvrsto oko čela,
- stavlja crveni konac na desno zapešće,
- ćutale u vetru – jer se verovalo da vetrenjak pamti reči i može da ih vrati kad najmanje želiš.
Ako neko „zanese glavom“ posle jakog vetra, govorilo se:
“Udario ga vetrenjak.”
Tada se lečilo „vetrobranom“ – čajem od pelina, kadulje i zdravca, uz obavezno ćutanje.
Vetrenjak kao inspiracija: kad pesma dođe sama
Nije vetrenjak bio samo pretnja. U selima oko Zaječara i Pirota, verovalo se da pesnici, guslari i „oni što govore lepo“ dobijaju svoje darove kada ih vetrenjak dotakne. Zato su neki ljudi „nosili pero u kapi“ – da vetrenjak „vidi da je pesma dobrodošla“.
Čajkanović navodi i primere gde slep guslar „nije znao note, ali mu pesma uđe kroz vetar“.
U tim krajevima, pesma se ne piše – ona se čuje u vetru.
Gde se još pamti verovanje o vetrenjacima?
U starijim domaćinstvima na Tupižnici, Goliji, Suvoj planini, pa i na Pešteru, starije žene još uvek znaju da upozore: – “Ne idi sad, vetar nosi nepoznato.”
– “Vetar sa šume nosi više od lišća.”
U pojedinim selima, deci se i danas vezuje kosa „u jednu pletenicu“ kad dune iznenadni vetar – da se vetrenjak “ne uplete”.
Vetar koji nije samo vreme
U savremenom jeziku, vetar je meteorološka pojava. U narodnom predanju – on je nosilac, pratilac, tihi svedok.
Vetrenjak je njegovo lice – nevidljivo, ali stvarno.
I zato, kad sledeći put stanemo usred vetra koji dođe iznenada, možda ne treba da požurimo da zatvorimo jaknu.
Možda treba da ćutimo minut. I slušamo.
Šta su zavetine, i kako se razlikuju od krsne slave, i zašto se ovaj običaj čuva u Srbiji
Pored krsne slave, koja je zaštitni znak srpskog naroda, postoji još jedan manje poznat, ali jednako važan običaj – zavetina. To je praznik koji ne slavi pojedinačna porodica, već celo selo ili mahala, u znak zajedničkog zaveta svecu zaštitniku.
Kako je Hajduk Veljko branio Negotin sa „Praskalicom“
Hajduk Veljko Petrović (1780–1813) upamćen je kao neustrašivi vojvoda Prvog srpskog ustanka. Njegova borba za slobodu bila je oličena u topu nadimka „Praskalica“, koji je branio Negotin i krajinu. Ime ovog junaka ostalo je u narodnim pesmama, a njegova junačka smrt postala je simbol nepokolebljive odbrane otadžbine.
MILUNKA SAVIĆ JE BILA BABA OVOM SRPSKOM GLUMCU! Njenog UNUKA je zadesila STRAŠNA bolest o kojoj BRUJALA SRBIJA
Glumac s ponosom ističe da je potomak heroine Prvog svetskog rata Milunke Savić
Milutin Milanković: profesor koji je promenio svetsku nauku iz kućnog pritvora
Ime Milutina Milankovića (1879–1958) danas stoji u udžbenicima širom sveta. Matematičar, klimatolog i astronom, on je tvorac teorije o klimatskim ciklusima koji zavise od Zemljine orbite i nagiba – tzv. Milankovićevi ciklusi. Ono što ovu priču čini posebnom jeste činjenica da je osnove svojih proračuna razradio u vreme kada je bio interniran tokom Prvog svetskog rata.
Ko je bio Marko Kraljević i zašto je Šarac uvek uz njega : Zaštitnik sirotinje i junak pesama
Marko Kraljević (oko 1335–1395) bio je istorijski vladar Prilepa, ali u narodnoj tradiciji prerastao je u epskog junaka. Njegovo ime i podvizi ušli su u pesme, priče i legende, gde je predstavljen kao zaštitnik sirotinje, neustrašivi ratnik i simbol slobode. U središtu svake priče uz njega je njegov verni konj – Šarac.
Komentari(0)