Ko su bili Vetrenjaci: Nevidljiva bića iz srpskih planina koja su donosila bolest, šapat i inspiraciju
U narodnim verovanjima srpskog naroda, posebno u planinskim krajevima, verovalo se da kroz vetar prolaze nevidljiva bića – Vetrenjaci. Oni nisu ni dobri ni zli, ali njihov dah može doneti i pesmu i ludilo.
Kad se vetar „zaleti niz planinu“ i ponese list, miris i tihu jezu – naši stari nisu mislili da je to samo vreme. Verovalo se da vetar nosi vetrenjake – duhove koji ne govore, ali znaju. U predanju iz Stare planine, Tare, Golije i Homolja, vetrenjaci su bili nevidljiva bića koja šapuću pesnicima, ulaze u snove bolesnika, i lutaju preko granica svetova. Ponekad donesu dar, ponekad zanesu čoveka „da više ne zna gde je krenuo“.
Vetrenjak – biće koje niko ne vidi, ali svi osećaju
Vetrenjaci nisu bogovi, ni demoni. Po opisu koji prenosi Veselin Čajkanović, oni su ostaci starog, predhrišćanskog sveta, duhovi prirode, lutalice bez tela, povezani sa vetrom koji menja naglo pravac, šumi u zoru ili stane bez najave.
Možda vas zanima:
Ne zatvaraj vrata odmah: Zašto se soba u kojoj je neko umro ostavljala otvorena sedam dana
Drevni običaj otvaranja prostora za dušu – da ne ostane zarobljena među zidovima
Kad petao zapeva: Zašto je njegov glas granica između svetova
U srpskom narodnom verovanju, petao ne budi samo ljude – on tera demone i označava povratak svetlosti
Možda vas zanima:
Ne zatvaraj vrata odmah: Zašto se soba u kojoj je neko umro ostavljala otvorena sedam dana
Drevni običaj otvaranja prostora za dušu – da ne ostane zarobljena među zidovima
Kad petao zapeva: Zašto je njegov glas granica između svetova
U srpskom narodnom verovanju, petao ne budi samo ljude – on tera demone i označava povratak svetlosti
Možda vas zanima:
Ne zatvaraj vrata odmah: Zašto se soba u kojoj je neko umro ostavljala otvorena sedam dana
Drevni običaj otvaranja prostora za dušu – da ne ostane zarobljena među zidovima
Kad petao zapeva: Zašto je njegov glas granica između svetova
U srpskom narodnom verovanju, petao ne budi samo ljude – on tera demone i označava povratak svetlosti
U narodnim pričama, Vetrenjak:
- nosi snove,
- ulazi kroz kosu,
- šapuće „iza leve plećke“,
- prati usamljene putnike po planini.
Kako se prepoznaje prisustvo vetrenjaka?
Stariji su znali da kažu: – „Ako vetar dune iz tri pravca u isto vreme – ne idi dalje, vetrenjaci su na putu.“
Verovalo se da vetrenjak:
- dolazi sa naglom ježinom po koži bez razloga,
- donosi pesmu pesnicima „koju sami nisu izmislili“,
- može izazvati ludilo ako se ne zaštitiš na vreme.
Zato se vetar u zoru, posebno u planinskim selima, dočekivao u tišini, a dete se nije puštalo da trči po livadi dok „vetar još nije progledao“.
Zaštita od vetrenjaka: tišina, marama i crveni konac
Da vetrenjak „ne uđe“, žene su:
- vezivale maramu čvrsto oko čela,
- stavlja crveni konac na desno zapešće,
- ćutale u vetru – jer se verovalo da vetrenjak pamti reči i može da ih vrati kad najmanje želiš.
Ako neko „zanese glavom“ posle jakog vetra, govorilo se:
“Udario ga vetrenjak.”
Tada se lečilo „vetrobranom“ – čajem od pelina, kadulje i zdravca, uz obavezno ćutanje.
Vetrenjak kao inspiracija: kad pesma dođe sama
Nije vetrenjak bio samo pretnja. U selima oko Zaječara i Pirota, verovalo se da pesnici, guslari i „oni što govore lepo“ dobijaju svoje darove kada ih vetrenjak dotakne. Zato su neki ljudi „nosili pero u kapi“ – da vetrenjak „vidi da je pesma dobrodošla“.
Čajkanović navodi i primere gde slep guslar „nije znao note, ali mu pesma uđe kroz vetar“.
U tim krajevima, pesma se ne piše – ona se čuje u vetru.
Gde se još pamti verovanje o vetrenjacima?
U starijim domaćinstvima na Tupižnici, Goliji, Suvoj planini, pa i na Pešteru, starije žene još uvek znaju da upozore: – “Ne idi sad, vetar nosi nepoznato.”
– “Vetar sa šume nosi više od lišća.”
U pojedinim selima, deci se i danas vezuje kosa „u jednu pletenicu“ kad dune iznenadni vetar – da se vetrenjak “ne uplete”.
Vetar koji nije samo vreme
U savremenom jeziku, vetar je meteorološka pojava. U narodnom predanju – on je nosilac, pratilac, tihi svedok.
Vetrenjak je njegovo lice – nevidljivo, ali stvarno.
I zato, kad sledeći put stanemo usred vetra koji dođe iznenada, možda ne treba da požurimo da zatvorimo jaknu.
Možda treba da ćutimo minut. I slušamo.
Vadi kamen iz kamenoloma pa ga obrađuje: On je Živojin Mišić i potomak srpskog vojskovođe - vredni mladić dostojno nosi veliko ime
U Struganiku, rodnom selu velikog srpskog vojvode, danas živi i radi još jedan Živojin Mišić, potomak slavnog vojskovođe koji sa svojih nepunih trideset godina, delima već pokazuje da je dostojan imena i prezimena koje nosi. Na svojoj dedovini, rukama iz kamenoloma vadi kamen, zarađuje hleb sa devet kora i poštenim radom dokazuje da iver ne pada daleko od klade.
Kako je ajvar dobio ime? Ovo je turska reč i nema veze ni sa paprikom ni sa zimnicom
Ajvar, magična reč koja sva vrata otvara... Stigla je sezona, a ovo tradicionalno jelo ukrasiće sve trpeze – i za doručak, i za ručak, i za večeru, i između. Recept? Svaka domaćica ima svoj. Poreklo? I to bi moglo da bude komplikovano, pa ćemo reći samo da nam pripada svima po malo
Ko ima pravo na titulu "hadži"? Srpska pravoslavna crkva se ništa ne pita, ali jedan papir je važan
Saznajte pravo značenje titule „hadži“ u srpskoj pravoslavnoj tradiciji – kako je nastala, šta simbolizuje i na koji način se može uneti u lična dokumenta.
"SVI VIDE 4 SLOVA, A NE VIDE KRST": Najčemerniji srpski greh
Vladika Nikolaj Velimirović rođen 1881. godine, u selu Lelić nedaleko od Valjeva. NJegovi roditelji, Dragomir i Katarina imali su devetoro dece od kojih su preživela samo dvojica sinova Nikolaj i Dušan, da bi i Dušan poginuo 1914. godine, a Nikolaj se zamonašio. Postao je jedan od najcenjenijih vladika, nije štedeo reči kada hvali naš narod, ali mu nije bilo strano ni da nam uputi po koju kritiku i ukaže na greške koje pravimo.
Bliži se pravi trenutak da posejete božićnu pšenicu: Evo kako da vam ispadne što lepša
Bliži se idealan dan da posejete božićnu pšenicu. Imamo proverene trikove za negu da vam bude najlepša i najgušća, puna sreće!
Komentari(0)