Ko su bili Vetrenjaci: Nevidljiva bića iz srpskih planina koja su donosila bolest, šapat i inspiraciju
U narodnim verovanjima srpskog naroda, posebno u planinskim krajevima, verovalo se da kroz vetar prolaze nevidljiva bića – Vetrenjaci. Oni nisu ni dobri ni zli, ali njihov dah može doneti i pesmu i ludilo.
Kad se vetar „zaleti niz planinu“ i ponese list, miris i tihu jezu – naši stari nisu mislili da je to samo vreme. Verovalo se da vetar nosi vetrenjake – duhove koji ne govore, ali znaju. U predanju iz Stare planine, Tare, Golije i Homolja, vetrenjaci su bili nevidljiva bića koja šapuću pesnicima, ulaze u snove bolesnika, i lutaju preko granica svetova. Ponekad donesu dar, ponekad zanesu čoveka „da više ne zna gde je krenuo“.
Vetrenjak – biće koje niko ne vidi, ali svi osećaju
Vetrenjaci nisu bogovi, ni demoni. Po opisu koji prenosi Veselin Čajkanović, oni su ostaci starog, predhrišćanskog sveta, duhovi prirode, lutalice bez tela, povezani sa vetrom koji menja naglo pravac, šumi u zoru ili stane bez najave.
Možda vas zanima:
Kad petao zapeva: Zašto je njegov glas granica između svetova
U srpskom narodnom verovanju, petao ne budi samo ljude – on tera demone i označava povratak svetlosti
Kada ptica udari u prozor: Upozorenje iz narodnog predanja ili slučajnost?
Zašto su naši preci smatrali da je ptica na prozoru znak smrti, bolesti ili velike promene
Možda vas zanima:
Kad petao zapeva: Zašto je njegov glas granica između svetova
U srpskom narodnom verovanju, petao ne budi samo ljude – on tera demone i označava povratak svetlosti
Kada ptica udari u prozor: Upozorenje iz narodnog predanja ili slučajnost?
Zašto su naši preci smatrali da je ptica na prozoru znak smrti, bolesti ili velike promene
Možda vas zanima:
Kad petao zapeva: Zašto je njegov glas granica između svetova
U srpskom narodnom verovanju, petao ne budi samo ljude – on tera demone i označava povratak svetlosti
Kada ptica udari u prozor: Upozorenje iz narodnog predanja ili slučajnost?
Zašto su naši preci smatrali da je ptica na prozoru znak smrti, bolesti ili velike promene
U narodnim pričama, Vetrenjak:
- nosi snove,
- ulazi kroz kosu,
- šapuće „iza leve plećke“,
- prati usamljene putnike po planini.
Kako se prepoznaje prisustvo vetrenjaka?
Stariji su znali da kažu: – „Ako vetar dune iz tri pravca u isto vreme – ne idi dalje, vetrenjaci su na putu.“
Verovalo se da vetrenjak:
- dolazi sa naglom ježinom po koži bez razloga,
- donosi pesmu pesnicima „koju sami nisu izmislili“,
- može izazvati ludilo ako se ne zaštitiš na vreme.
Zato se vetar u zoru, posebno u planinskim selima, dočekivao u tišini, a dete se nije puštalo da trči po livadi dok „vetar još nije progledao“.
Zaštita od vetrenjaka: tišina, marama i crveni konac
Da vetrenjak „ne uđe“, žene su:
- vezivale maramu čvrsto oko čela,
- stavlja crveni konac na desno zapešće,
- ćutale u vetru – jer se verovalo da vetrenjak pamti reči i može da ih vrati kad najmanje želiš.
Ako neko „zanese glavom“ posle jakog vetra, govorilo se:
“Udario ga vetrenjak.”
Tada se lečilo „vetrobranom“ – čajem od pelina, kadulje i zdravca, uz obavezno ćutanje.
Vetrenjak kao inspiracija: kad pesma dođe sama
Nije vetrenjak bio samo pretnja. U selima oko Zaječara i Pirota, verovalo se da pesnici, guslari i „oni što govore lepo“ dobijaju svoje darove kada ih vetrenjak dotakne. Zato su neki ljudi „nosili pero u kapi“ – da vetrenjak „vidi da je pesma dobrodošla“.
Čajkanović navodi i primere gde slep guslar „nije znao note, ali mu pesma uđe kroz vetar“.
U tim krajevima, pesma se ne piše – ona se čuje u vetru.
Gde se još pamti verovanje o vetrenjacima?
U starijim domaćinstvima na Tupižnici, Goliji, Suvoj planini, pa i na Pešteru, starije žene još uvek znaju da upozore: – “Ne idi sad, vetar nosi nepoznato.”
– “Vetar sa šume nosi više od lišća.”
U pojedinim selima, deci se i danas vezuje kosa „u jednu pletenicu“ kad dune iznenadni vetar – da se vetrenjak “ne uplete”.
Vetar koji nije samo vreme
U savremenom jeziku, vetar je meteorološka pojava. U narodnom predanju – on je nosilac, pratilac, tihi svedok.
Vetrenjak je njegovo lice – nevidljivo, ali stvarno.
I zato, kad sledeći put stanemo usred vetra koji dođe iznenada, možda ne treba da požurimo da zatvorimo jaknu.
Možda treba da ćutimo minut. I slušamo.
Zašto se ognjište nikada nije gasilo: Oganj kao sveto mesto doma, ulaz za duše i najstariji bog u srpskoj religiji
U tradicionalnim srpskim kućama, ognjište nije bilo samo mesto za kuvanje – bilo je centar sveta. Vatra se nije gasila bez molitve, pepeo nije iznošen bez reči, a oganj se poštovao kao živo biće.
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Ko su bili Vetrenjaci: Nevidljiva bića iz srpskih planina koja su donosila bolest, šapat i inspiraciju
U narodnim verovanjima srpskog naroda, posebno u planinskim krajevima, verovalo se da kroz vetar prolaze nevidljiva bića – Vetrenjaci. Oni nisu ni dobri ni zli, ali njihov dah može doneti i pesmu i ludilo.
Zašto su žene u Levaču stavljale crvenu vunu pod prag kada dete krene u školu: Vuna kao amajlija i glas predaka
U selima Levača, početak škole bio je više od koraka ka znanju – bio je trenutak kada se dete izlaže svetu. Zato su majke i bake stavljale crvenu nit vune pod prag – da dete ostane bistro, zdravo i vezano za dom.
Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.
Komentari(0)