Zašto se u nekim selima zemlja nosila sa groblja: Tajna narodnog „protivuroka“ koja se prenosila šapatom

Jadranko Žugić

14:00

Kultura 0

U staroj srpskoj tradiciji, zemlja nije bila samo tlo – bila je sredstvo zaštite, osvete i prenosa energije, a grobljanska zemlja imala je posebnu moć

groblje
Rina

U mnogim selima Srbije, naročito u zabačenim krajevima Homolja, Krajine, Šumadije i Podrinja, decenijama, pa i vekovima, kruže priče o tajnom običaju: nošenju zemlje sa groblja. Ova praksa, iako zvuči jezivo, bila je deo narodne magije i verovanja u energiju mrtvih. Nije bila za svakoga – obavljala se tiho, noću, i uvek sa ciljem: da se neko zaštiti, kazni ili izleči.

Zemlja kao sredstvo prenosa

U narodnoj svesti, zemlja sa groba nije bila obična. Ona je smatrana najmoćnijim nosiocem „duhovnog traga“. Verovalo se da nosi energiju pokojnika, da pamti, „čuje“ i da može da preuzme ili prenese bolest, urok, pa čak i sreću ili tugu. U zavisnosti od namene, zemlja se nosila sa groba rođaka, deteta, neznanca ili osobe za koju se verovalo da je „imala jaku sudbinu“.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Tri najčešće primene u narodnoj praksi

 

  • Za protivurok – Ako bi neko bio „ureknut“, narodna vračara bi uzimala malo zemlje sa groba mlade osobe i stavljala ispod jastuka bolesnog deteta. Verovalo se da ta duša čuva i da „uzima uroke na sebe“.

  • Za prenošenje bolesti – U zlonamernim slučajevima, zemlja sa groba se ostavljala ispod praga osobe kojoj se želi zlo. Ako bi osoba prešla preko nje, verovalo se da će početi da „vene“, da gubi snagu, sreću ili zdravlje. Zato su stari govorili: „Ne primaj ništa što ne znaš odakle je. I zemlja može da ubije.“

  • Za zaštitu kuće – U nekim krajevima, ljudi su zakopavali zemlju sa groba rođaka ispod kućnog praga, kako bi duh pokojnika čuvao kuću. To se radilo tiho, bez svedočenja, i uvek sa molitvom.

    • groblje Rina
     

    Ko je to smeo da radi

    Ove običaje nisu praktikovali svi. To su najčešće činile stare žene, vračare ili takozvane „čistačice kuća“, koje su imale poverenje sela. Znale su kome, kada i kako se zemlja nosi, i kako se „otera“, da ne ostavi trag na onoga ko je nosi.

    Zemlja se nikada nije uzimala bez reči, tihe molitve i poklona duši – najčešće u vidu ostavljenog cveta ili kocke šećera na grobu. Sve je moralo da se obavi bez hleba i soli u stomaku, jer se verovalo da čovek koji uzima tuđi trag ne sme biti „pun“.

    Običaji koji su zabranjivani, ali nikada nestali

    Ova praksa je tokom 20. veka bila zabranjivana od strane crkve i vlasti, pa su se ljudi ustručavali da o tome govore. Ipak, mnogi su je i dalje tajno praktikovali, posebno u selima gde su duhovna i paganska verovanja preživela kroz generacije.

    U nekim krajevima i danas starije žene, kad sumnjaju na urok, kažu:
    „Otišla bih do starih groba… al’ kome to sad da kažem?“

    Zemlja nije mrtva

    U srpskoj narodnoj svesti, zemlja nikada nije bila samo prah. Ona je bila živa veza sa precima, sa svetom senki i sa dušama koje su još uvek negde među nama. Zato su je nosili, čuvali, zakopavali i – poštovali. Ovaj običaj možda danas deluje kao sujeverje, ali nas podseća na vremena kada je čovek znao koliko je tanka granica između vidljivog i nevidljivog.

    POVEZANE VESTI
    Tagovi:
    groblje običaji na groblju stari srpski običaji

    Komentari(0)

    Loading