Proja bez masti i mleka, ostavljana na prozoru kao dar duhovima predaka
U selima oko Tare, Zlatibora i Rače, sve do sredine 20. veka, noći uoči Mitrovdana i Zadušnica bile su obeležene tišinom, svećama – i crnom projom. Ova jednostavna, ali simbolična pita od tamnog kukuruznog brašna, bez ikakvih mlečnih dodataka, spremala se kao dar za duše umrlih. Ostavlja se na prozoru, sa čašom vode, “da duše dođu i večeraju”. Ovaj običaj, opisan i u narodnim zapisima i u delima Veselina Čajkanovića, jedan je od retkih primera žive hrane u funkciji duhovnog obreda.
Simbolika “crne hrane”
U narodnom verovanju, određene vrste hrane imale su “duhovni karakter” – nisu bile za ljude, već za pokojne. Crna proja se pravila isključivo bez masti, jaja ili mleka – da bi bila čista i dostojna mrtvih. Verovalo se da bi, ako se na prozoru ne ostavi večera za duše, one mogle da se naljute, uznemire žive ili donesu nesreću.
Možda vas zanima:
Šta je “prelaženje preko vode” u narodnim verovanjima: Kako su Srbi zamišljali smrt pre hrišćanstva
Pre nego što je raj dobio kapije i pakao plamen, smrt je u srpskom predanju bila tiho “prelaženje preko vode”. Reka je bila granica sveta živih i mrtvih, a duša – putnik sa pitanjem: da li će preći ili ostati?
Zapečene kiselišarke: Zaboravljeni posni zalogaji od kiselog kupusa i brašna iz srca Šumadije
U vremenima kada se nije imalo, domaćice su znale da od kiselog kupusa i šake brašna naprave toplu, posnu hranu. Kiselišarke su jelo koje se jelo s nogu, uz turšiju i toplu proju – i danas ga gotovo niko ne zna.
Možda vas zanima:
Šta je “prelaženje preko vode” u narodnim verovanjima: Kako su Srbi zamišljali smrt pre hrišćanstva
Pre nego što je raj dobio kapije i pakao plamen, smrt je u srpskom predanju bila tiho “prelaženje preko vode”. Reka je bila granica sveta živih i mrtvih, a duša – putnik sa pitanjem: da li će preći ili ostati?
Zapečene kiselišarke: Zaboravljeni posni zalogaji od kiselog kupusa i brašna iz srca Šumadije
U vremenima kada se nije imalo, domaćice su znale da od kiselog kupusa i šake brašna naprave toplu, posnu hranu. Kiselišarke su jelo koje se jelo s nogu, uz turšiju i toplu proju – i danas ga gotovo niko ne zna.
Možda vas zanima:
Šta je “prelaženje preko vode” u narodnim verovanjima: Kako su Srbi zamišljali smrt pre hrišćanstva
Pre nego što je raj dobio kapije i pakao plamen, smrt je u srpskom predanju bila tiho “prelaženje preko vode”. Reka je bila granica sveta živih i mrtvih, a duša – putnik sa pitanjem: da li će preći ili ostati?
Zapečene kiselišarke: Zaboravljeni posni zalogaji od kiselog kupusa i brašna iz srca Šumadije
U vremenima kada se nije imalo, domaćice su znale da od kiselog kupusa i šake brašna naprave toplu, posnu hranu. Kiselišarke su jelo koje se jelo s nogu, uz turšiju i toplu proju – i danas ga gotovo niko ne zna.
Recept za crnu proju – kako se pravila u tišini
Sastojci:
- 300 g tamnog kukuruznog brašna
- 1 kašičica soli
- šaka suve nane (po mogućstvu iz domaće berbe)
- 500 ml tople vode
Priprema:
Sve se pomeša i sipa u plitak zemljani pleh, bez ikakve masnoće. Peče se na tihoj vatri ili u rerni na 180°C, dok ne porumeni. Poslužuje se topla, uz čašu hladne vode – isključivo uveče, kada se „otvara svet mrtvih“.
Noćni ritual: tišina, vatra i poštovanje
U mnogim kućama, starije žene bi uveče palile kandilo, otvarale prozor i šaptale molitvu. Proja bi stajala celu noć na dasci ili tanjiru, a ujutru bi se, ako ništa nije pojedeno, davala stoci – “da ne propadne duhovna hrana”. Nekad bi je i članovi porodice podelili, ali u tišini.
Zaboravljena praksa sa dubokim korenima
Ovaj običaj danas gotovo da ne postoji, ali se pamti u pričama i sećanjima. Crna proja nije samo jelo – ona je veza između svetova, simbol poštovanja i sećanja na one koji su otišli. Kroz ovakve recepte i rituale, srpska mitologija i narodna religija pronalaze put do savremenog čoveka.
Ovo ime je nekada krasilo sve devojčice: Njima je pravda na prvom mestu
Najpopularnija pesma koja nosi ovo ime je ona koju je pevao Toma Zdravković
Crna proja za duše mrtvih: Zaboravljeno jelo iz planinskih sela oko Tare
Proja bez masti i mleka, ostavljana na prozoru kao dar duhovima predaka
Zašto se Sveti Ilija plaši groma? Stari bog Perun još uvek živi u srpskoj tradiciji
Gromovnik koji vozi vatrena kola – kako je pagansko božanstvo preživelo kao hrišćanski svetac
Kao da je reka uzela nevestu: Đurđevdanski običaj krije tragove prastare žrtve
Šala koja potiče iz paganskog kulta – zašto su devojke gurnute u reku na Đurđevdan?
Zaboravljeni običaj “kućnog drveta”: Zašto su Srbi sadili bukvu ili hrast pored kuće i verovali da će u njemu ostati duša domaćina
U mnogim selima Srbije, uz samu kuću se sadio stubasti hrast, bukva ili jablan. Verovalo se da to drvo čuva dom od groma, pamti reči ukućana i da se duša domaćina, po smrti, nastani u njegovoj krošnji.
Komentari(0)