Slavni roman Miloša Crnjanskog, "Seobe", možda nikada ne bi ugledao svetlo dana da ga od uništenja nije spasao upravo Ivo Andrić, tadašnji mladi činovnik Ministarstva spoljnih poslova.
U jednoj od najtiših knjiga srpske književnosti, „Lirika Itake“, Crnjanski ne opisuje mesto, već osećanje – ne zavičaj, već trag koji ostaje u čoveku kad ode. U tom tekstu, selo nije prostor, već rana, uspomena i neizgovorena reč.
Miloš Crnjanski, jedan od najvećih srpskih književnika, napisao je roman "Seobe" 1929. godine, a kasnije i njegov nastavak, "Druga knjiga Seoba". Ovo monumentalno delo istražuje sudbinu srpskih izbeglica u 18. veku, njihovu borbu između prošlosti i budućnosti, između nostalgije i neminovnog kretanja napred. Međutim, "Seobe" su mnogo više od istorijskog romana – one su priča o srpskom identitetu, o večitom lutanju i traganju za mestom pod suncem.
Sondermajer je prvi čovek koji je rešio da preleti distancu od Pariza do Bombaja. Na taj način je pokazao osnovanom ideju da bude stvoren nacionalni avioprevoznik, a od novca koji je prikupio za taj let osnovao je fond iz kojeg je prvobitno finansiran "Aeroput"
Malo je reći da ga je supruga Vida volela, bila mu je senka i oslonac, a obraćala mu se celoga života sa Vi
Crnjanski je nalikovao nadmenom zanesenjaku, retko se odvajajući od knjiga koje je često nosio sa sobom. Ako su svi veliki umetnici po pravilu imali svoje muze, za Miloša Crnjanskog je to morala biti Vida Ružić. Za one koji su ih poznavali, nije bilo dileme da je to bila prava, večna ljubav.
Edicija „Kolo“, koju od svog nastanka 1892. izdaje Srpska književna zadruga, najstarija je srpska i balkanska i jedna od najstarijih živih biblioteka u Evropi.
Kao 35-godišnji pilot zajedno sa vojnim pilotom poručnikom Leonidom Bajdakom obavio je uspešan etapni let jednomotornim tandem dvosedom avionom Potez 25, od Pariza do Bombaja, i nazad, do Beograda, od 20. aprila do 2. maja 1927. godine, preletevši 14.800 km u 13 etapa, čime su stekli nacionalnu i svetsku slavu.
Kad se neko voli, sve se oprašta. Vida je volela Miloša Crnjanskog toliko da mu je strpljivo tolerisala svaki izlet sa drugom ženom
- Istrgan, prosut, upravo kao da nikad ne postoji, nego večno nastaje, dograđuje se i oporavlja - piše Ivo Andrić