MILOŠ CRNJANSKI JE GLEDAO SMRTI U OČI, A ONDA SE DESILO ČUDO: Najslavniji DVOBOJ koji je POKRENULA kafanska SVAĐA
Sondermajer je prvi čovek koji je rešio da preleti distancu od Pariza do Bombaja. Na taj način je pokazao osnovanom ideju da bude stvoren nacionalni avioprevoznik, a od novca koji je prikupio za taj let osnovao je fond iz kojeg je prvobitno finansiran "Aeroput"
Na jednoj strani veliko ime srpske i jugoslovenske književnosti, a na drugoj svetski pionir u ratnom i civilnom vazduhoplovstvu. U pitanju je dvoboj između Miloša Crnjanskog i Tadije Sondermajera.
Priču je verodostojno preneo Petar Nedeljković, stručnjak koji radi u u Muzeju vazduhoplovstva.
Prva iskra zapaljena je na sastanku u Nacionalnom aero klubu, 1926. godine. U tom trenutku Miloš Crnjanski je uređivao časopis "Naša krila", a ostao je upamćen kao čovek koji je to dobro radio. Istina, bio je čovek preke naravi, pa je često imao probleme u komunikaciji.
Možda vas zanima:
RUKOPIS KOJI JE PROMENIO SRPSKU KNJIŽEVNOST: Kako je roman "Seobe" Miloša Crnjanskog spasao čuveni književnik Ivo Andrić?
Slavni roman Miloša Crnjanskog, "Seobe", možda nikada ne bi ugledao svetlo dana da ga od uništenja nije spasao upravo Ivo Andrić, tadašnji mladi činovnik Ministarstva spoljnih poslova.
Miloš Crnjanski i melanholija sela: Kako „Lirika Itake“ čuva ono što nismo izgovorili o svom kraju
U jednoj od najtiših knjiga srpske književnosti, „Lirika Itake“, Crnjanski ne opisuje mesto, već osećanje – ne zavičaj, već trag koji ostaje u čoveku kad ode. U tom tekstu, selo nije prostor, već rana, uspomena i neizgovorena reč.
Možda vas zanima:
RUKOPIS KOJI JE PROMENIO SRPSKU KNJIŽEVNOST: Kako je roman "Seobe" Miloša Crnjanskog spasao čuveni književnik Ivo Andrić?
Slavni roman Miloša Crnjanskog, "Seobe", možda nikada ne bi ugledao svetlo dana da ga od uništenja nije spasao upravo Ivo Andrić, tadašnji mladi činovnik Ministarstva spoljnih poslova.
Miloš Crnjanski i melanholija sela: Kako „Lirika Itake“ čuva ono što nismo izgovorili o svom kraju
U jednoj od najtiših knjiga srpske književnosti, „Lirika Itake“, Crnjanski ne opisuje mesto, već osećanje – ne zavičaj, već trag koji ostaje u čoveku kad ode. U tom tekstu, selo nije prostor, već rana, uspomena i neizgovorena reč.
Možda vas zanima:
RUKOPIS KOJI JE PROMENIO SRPSKU KNJIŽEVNOST: Kako je roman "Seobe" Miloša Crnjanskog spasao čuveni književnik Ivo Andrić?
Slavni roman Miloša Crnjanskog, "Seobe", možda nikada ne bi ugledao svetlo dana da ga od uništenja nije spasao upravo Ivo Andrić, tadašnji mladi činovnik Ministarstva spoljnih poslova.
Miloš Crnjanski i melanholija sela: Kako „Lirika Itake“ čuva ono što nismo izgovorili o svom kraju
U jednoj od najtiših knjiga srpske književnosti, „Lirika Itake“, Crnjanski ne opisuje mesto, već osećanje – ne zavičaj, već trag koji ostaje u čoveku kad ode. U tom tekstu, selo nije prostor, već rana, uspomena i neizgovorena reč.
Sa druge strane, sedela je grupa vazduhoplovnih oficira, kao i heroj Prvog svetskog rata Tadija Sondermajer, veteran sa tri pobede i ranama posle jedne od bitaka na Zapadnom frontu. Izbila je svađa oko ideje čije avione treba da kupi Nacionalni avio-klub. Tadašnji vazduhoplovni general Dušan Simović predlagao je da naša država uzme avione od Francuske, budući da je načelni dogovor bio da letelice uzimamo od saveznika iz tek okončanog rata, dok je Crnjanski tvrdio da su nemački avioni znatno bolji. Došlo je do burne rasprave. Valja podsetiti da je Crnjanski okončao Prvi svetski rat u austrougarskoj uniformi, sa činom feldvebela, dakle nižeg oficira, dok su nasuprot njega sedeli sve sami veterani sa Solunskog fronta, čije su rane i sećanja bili još sasvim sveži. Ideja da 1926. godine neko kupuje nemačke vojne avione bila je nešto za šta oni nisu hteli ni da čuju.
vikipedija
Sondermajer je prvi čovek koji je rešio da preleti distancu od Pariza do Bombaja. Na taj način je pokazao osnovanom ideju da bude stvoren nacionalni avioprevoznik, a od novca koji je prikupio za taj let osnovao je fond iz kojeg je prvobitno finansiran "Aeroput".
Nezgodna i vatrena priroda Miloša Crnjanskog nagnala ga je da Sondermajera nazove pogrdnim rečima, da bi u naletu besa izazvao čak petoricu suprotstavljenih na dvoboj. Četiri oficira su "glatko" odbila ideju da se ovako obračunaju, jer je, pored ostalog, svim oficirima bilo zabranjeno da učestvuju u duelima i dvobojima. Bela rukavica bačena u lice bilo je nešto što Tadija Sondermajer nije mogao da odbije. Budući da su te godine na teritoriji Srbije bili zabranjeni dvoboji, rivali su morali da izaberu posebno mesto na kojem će se obračunati.
Rešenje su pronašli u činjenici da su u Vojvodini i dalje važili neki austrougarski zakoni i da dvoboj nije bio izričito zabranjen. Zato je doneta odluka da se obračunaju u Vršcu, ispred poznate kule. Iako silno suprotstavljeni, Crnjanski i Sondermajer dogovaraju se da, ukoliko neki od njih dvojice pogine, stradanje prijave kao nesreću u lovu.
Miloš Crnjanski u Vršac stiže 25. septembra uveče, s obzirom na to da je dvoboj bio zakazan dan kasnije. Odseo je u Hotelu "Srbija" koji i danas postoji. Ostalo je zabeleženo da su pištolje za dvoboj obezbedili od porodice Dunđerski, koji su imali posebno, starinsko oružje namenjeno dvobojima.
U jutarnjim časovima stali su na poljanu ispred kule, i obračun je mogao da počne.
Prvi je pucao Crnjanski i promašio je. Zatim je došao red na Tadiju Sondermajera. Podigao je oružje, "imao suparnika na nišanu", ali je posle nekoliko sekundi spustio oružje i na francuskom rekao: "Odustajem". Zatim je podigao pištolj uvis i opalio metak, kako bi bilo jasno da je bio napunjen.
To je izazvalo buran piščev revolt, zaprepašćenje se pretvorilo u bes, vikao je na rivala tražeći od njega da puca. Prošle su mnoge godine od tog događaja, a pisac je, sećajući se tog septembra 1926. godine, priznao kako je "u Sondermajeru bilo nečeg viteškog".
Da je poginuo Crnjanski, nikada ne bi bile napisane "Seobe". Sa druge strane, da je poginuo Tadija Sondermajer, nikada ne bi bila stvorena prva nacionalna avio-kompanija "Aeroput", niti bi bio održan prvi transkontinentalni let, koji je upravo Sondermajer upriličio od Pariza do Bombaja.
Zadužbina kraljice koja je volela Srbiju: priča o manastiru Gradac
Na obroncima Golije, u tišini guste šume i među izvorima bistre vode, stoji manastir Gradac – veličanstvena zadužbina kraljice Jelene Anžujske. Njegova istorija, arhitektura i priče o osnivačici govore o vremenu u kojem su žene retko imale priliku da ostave svoj trag, a ona je to učinila na najlepši način – darujući Srbiji hram jedinstvene lepote.
Od Seobe Srba do kraljevskog ateljea – put Paje Jovanovića
Među srpskim slikarima, ime Paje Jovanovića zauzima posebno mesto. Njegove raskošne istorijske kompozicije i majstorski portreti osvojili su evropske galerije i dvorove, a njegovo ime postalo sinonim za spoj umetnosti, preciznosti i kosmopolitskog duha.
Tri krune Nemanjića – priča o sinovima prvog srpskog kralja
Kada je 1217. godine u manastiru Žiča, pred rukom svog brata arhiepiskopa Save, Stefan Prvovenčani postao prvi kralj Srbije, započeo je novu epohu srpske državnosti. Njegovi sinovi – Radoslav, Vladislav i Uroš I – nasledili su krunu i nastavili očev put, ali svaki od njih na drugačiji način, kroz saveze, trgovinu i političke izazove srednjovekovne Evrope.
POTEGAO PIŠTOLJ NA KOLEGU, SVEČANO OTVORIO WC NA SPLAVU: Filmska životna priča Pavla Vuisića, ostavio čak TRI TESTAMENTA
Ljubav našeg naroda prema Pavlu Vuisiću kao glumcu proporcionalna je našoj potpunoj neupućenosti u njegovu biografiju, privatni život, politička gledišta i svetonazor, depresiju koju je lečio alkoholom, i njegovu omrazu prema glumi.
Mihajlo Pupin – dečak iz Idvora koji je pravio svoje prve izume
Pre nego što je postao svetski poznat naučnik, pronalazač i profesor na Kolumbija univerzitetu, Mihajlo Pupin bio je radoznali dečak iz banatskog sela Idvor. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno igrom, ali i neutaživom željom da otkriva kako stvari funkcionišu.
Komentari(0)