Kad su Crnjanskog smestili u duševnu bolnicu, ležao je go i ljut kao ris jer je još uvek bio živ: Hranu odbijao, a poslednjim rečima rasplakao sve doktore

Teodora Tojagić

18:00

Kultura 0

Bolnica “Dr Dragiša Mišović” saopštila je da je 30. novembra 1977. godine oko 17.30 umro pesnik i pripovedač, romansijer i dramski pisac Miloš Crnjanski, u osamdeset četvrtoj godini

miloš crnjanski
vikipedija

Banaćanin iz Ilanče, kako tvrdi Marko Ristić u Enciklopediji Jugoslavije, ili iz Čongrada, kako navode Ž. P. Jovanović i J. Ređep u Leksikonu pisaca Jugoslavije, Miloš Crnjanski nosio je u sebi osobenosti potomaka onih Srba koji su se, pod Arsenijem Čarnojevićem, doselili u te krajeve. Kada je Marija Terezija u XVIII veku preuredila Vojnu Krajinu, proširujući je istočnom Posavinom, Crnjanskovi preci postali su graničari. Bili su zemljoradnici, stočari ili graničari, a te vrline i mane ispoljavao je i sam Crnjanski – bio je konzervativan, voleo životinje, prezirao ljude i nadmeno gledao na svet.

Rano detinjstvo i obrazovanje

Rano je ostao bez oca Tome, seoskog javnog beležnika, a majka Marina Vujić nije bila u mogućnosti da ga školuje. Njegov bogati ujak Vasa Vujić iz Beča preuzeo je obrazovanje Miloša. Završio je osnovnu školu i gimnaziju kod fratara pijarista u Temišvaru, a zatim Eksportnu akademiju na Rijeci, iako je književnost bila njegova prava strast. Već sa petnaest godina pisao je za dečji list Golub. Godine 1913. prešao je u Beč kod ujaka i nastavio studije u Eksportnoj akademiji.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Ratna iskustva i oblikovanje ličnosti

Prvi svetski rat proveo je u mađarskom puku na Istočnom frontu, a zatim, po položenom ispitu za oficira, na italijanskom frontu u Udinama. Ove ratne godine ostavile su dubok trag na njegovu ličnost. Kao potporučnik smatrao je da mora biti miran pred starijima, a nemilosrdan prema mlađima.

Povratak u Beograd i intelektualni život

Po završetku rata, Crnjanski se nastanio u Beogradu, upisao filosofski fakultet i upoznao svoju buduću ženu, kćerku uglednog profesora i književnika Dobrosava Ružića. Mlad, obrazovan i društven, brzo je stekao prijatelje, ali i zavidljive neprijatelje. Njegov izgled i način govora odavali su cinizam i oštrinu, a njegov talenat za jezike i izvanredan govor ostavljali su snažan utisak.

Književni vrhunac i profesionalna promena

Diplomirao je iz istorije 1920. i objavio lirski roman Dnevnik o Čarnojeviću 1921. Mnogi su verovali da je to njegova „labudova pesma“, jer je do 1927. zanemeo. Godine 1929. objavio je Seobe, dostigavši vrhunac književnog stvaranja. Od tada se posvetio novinarstvu, radeći za Politiku, Vreme i Centralni pres biro, a kasnije i kao londonski dopisnik, stalno pokušavajući da zadovolji svoje poslodavce.

London i život u izgnanstvu

Tokom Drugog svetskog rata Crnjanski je otišao u London, gde je ostao do kraja rata. Život u izgnanstvu bio je pun prilika i nesuglasica, posebno sa ledi Lejlom Pedžet, koja mu je omogućila smeštaj i finansijsku pomoć. Njegova žena je takođe dobijala podršku Dobrotvornog udruženja slobodnih građana Jugoslavije. U Londonu se suočavao sa osamom, paranojom i sukobima sa susedima i poznanicima, ali je istovremeno radio na svojim obrazovnim i književnim projektima.

Povezivanje sa jugoslovenskim institucijama

Na inicijativu Slobodana Jovanovića, Crnjanski je 1951. postao predsednik Udruženja srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, ali se već 1953. povukao, tvrdeći da je došao u sukob sa članovima. Postepeno se izolovao i pružao svetu sliku izgnanika među izgnanicima, razvijajući paranoične sumnje u svakodnevne događaje i ljude oko sebe.

Objavio je Konak 1958. i Itaku 1959., podsećajući na svoju mladost i životne uspone i padove. Njegove komentare i poslednja dela karakterisala je refleksija nad prošlošću i starenjem.

Povratak u domovinu i priznanje

Crnjanski se vratio u Jugoslaviju sa britanskim pasošem. Objavio je po drugi put Lament nad Beogradom, a Sabrana dela u deset knjiga obeležila su njegov povratak. Godine 1971. objavio je Roman o Londonu, koji je do danas smatran uspešnim delom. Umro je 30. novembra 1977., ostavivši neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.

Karakter i kritike

Crnjanski je bio poznat po teškoj naravi i sukobima s prijateljima i kritičarima. Velibor Gligorić ga je opisao kao pasioniranog kavgađiju zaslepljenog mržnjom. Njegov život pokazuje da „čovek od pera mora da živi u slobodnoj zemlji ili da se odluči da vodi život plašljivog roba“, savet Voltera koji je Crnjanski zanemario, ostajući veran svojoj ličnoj viziji i ambiciji.

Milorada Pavića i Miloša Crnjanskog osim književnosti vezuje i jedan zajednički datum- datum odlaska. Miloš Crnjanski umro je 30. novembra 1977. godine, a Milorad Pavić 30. novembra 2009. godine. Donosimo Vam Pavićevu priču u kojoj su se sastali: "Smrt Miloša Crnjanskog".

Svako sećanje donosi buđenje i svako buđenje donosi jedno sećanje. Ako ste dovoljno brzi možda ćete ga uhvatiti.

Sa tim mislima probudio se Miloš Crnjanski tog dana. Gospa Vida bila mu je spremila vlaški hleb pečen u saksiji, ali Crnjanski je bio star i uzeo je za doručak samo jedan zalogaj tog hleba; gotovo sve što je voleo da jede bilo mu je odavno zabranjeno. Sada je već dugo bilo mnogo više obeda opisanih u njegovim knjigama no što je njemu preostalo da okuša. Osećao je da su njegove kosti iznošene i da potiču od nekog drugog čoveka, pa ipak, kao talas koji je prešao hiljadu milja noseći svoje ime da ga šapne obali, tako su iz njegove mladosti izgubljene u pučinama tišine do njega još uvek dopirale gladi i šaputale svoja imena, jer on im je bio obala.

U podne sišao je na ulicu; padao je umorni sneg, putnik s dalekog neba. Crnjanski je nosio u ruci dve novčanice i osećao se nezaštićen kao da sav svet zna šta će da kupi ako se vidi taj novac stisnut u šaku.

Kod „Orača“ seo je u izlog i naručio pasulj sa kobasicom, porciju ćevapčića s lukom i čašu vina. Sedeo je nad donetim ručkom i gledao. Gledao je kroz vreme, kroz ovaj dan u nešto drugo iza tog dana, iz petka u subotu nazirući možda i krajičak nedelje. I sećao se da svakoj ostvarenoj ljubavi treba žrtvovati dve neostvarene, jer tada ona ostvarena vredi koliko tri druge.

Tada mu je pogled pao na zdelu s pasuljem. Ležala je pred njime i dimila se. Tako je sedeo i najpre gledao u pasulj. I mislio kako sada svoj posao spisatelja može da osmotri sa obe strane ogledala. Poezija je vrhunac ćutanja — znao je u tom trenutku Crnjanski — ali proza je plod zemlje. Ako čovek dugo priča priče, kao što je on činio celoga života, onda pre ili posle shvati da te priče od kojih svaku ponavlja sebi ili drugima više puta i u više navrata, da te priče kao i drugi plodovi zemlje tokom vremena bivaju u onom ko ih priča najpre zelene, potom tokom pričanja sazru i kasnije sagnjiju i nisu više za upotrebu. Od toga u kom času ih uzabere onaj ko priča, dok su zelene, kad su zrele, ili pošto sagnjiju, zavisi ukus i vrednost tih priča. I sve dotle, priče liče na ostale plodove zemlje...

A potom? Potom se Crnjanski oprostio od tanjira s pasuljem što se dimi i podigao glavu. Posmatrao je jedan časak konobaricu kako broji novac za stolom u uglu. Brojala je na napolje i na unutra, ne prekidajući šaputanje, usisavajući najpre brojke, a potom ih izdišući.

Ali, postoji još nešto — mislio je Crnjanski dalje prelazeći očima sada već na tanjir sa ćevapčićima i crnim lukom. I drvo sazreva, a ne samo plod što na drvetu rodi. A mladost drveta ne mora se podudarati sa mladošću njegovog ploda. Pored starosti priče, postoji, dakle, i starost onoga ko priču priča. I ukus ploda zavisi od obe starosti.

Mladi pripovedač po prirodi stvari želi da ispriča priču što pre, dok je još zelena. I tu greši i kvari joj ukus. Zato mladi pripovedač treba da učini ono što mu najmanje leži, da savlada svoju mladost i da plod ne otkine pre no što sazri, nego da ga pusti nek malko prezre pre no što ga uzabere i ponudi za jelo. Tako će njegova mladost, s jedne strane, i prezrelost ploda, s druge, kiselo i preslatko, dovesti u ravnotežu sokove i dati savršen ukus.

I obrnuto — mislio je Crnjanski tog dana sedeći kod „Orača“ u zavejanom izlogu. I obrnuto, stari pripovedač treba uvek nešto ranije da uzabere priču dok je ona još pomalo nezrela i nakisela. Tako će i on učiniti nešto protiv svoje prirode, koja se plaši oporosti i teži da plodu omogući potpuno sazrevanje jer je kroz duge godine navikla da čekanje donosi korist. Ali, upravo tim preuranjenim otkidanjem zelenog ploda sa ostarele grane pre no što upadne u rutinsko sazrevanje, doći će u ravnotežu stvari i biće naravnjen neki svemirski račun. Tako se naravnjuje mera — mislio je Crnjanski tog dana –i tako se prelazi sa jela na piće.

I okrenuo se čaši koja je stajala na stolu između netaknutih tanjira s jelom. Položaj tih predmeta na svom stolu i njihove međusobne odnose doživeo je kao konstelacije nebeskih tela. Treba ih sada samo pokrenuti — mislio je gledajući u čašu — i pratiti njihove putanje.

Jer — zaključivao je Crnjanski dalje — sve ovo dosada je bila priča o književnosti. Svet sam neprekidno posmatrao i kušao da bih to iskustvo stavio u službu pisanja. I ovo što je izneto nad tanjirima jela — sve su zaključci o književnosti. Međutim, sada je kucnuo čas istine. Vreme je da se okrenu stvari i da književnost, za koju sam radio celog života, poradi sada bar na trenutak za moj život... Sećao se pri tom kako je u Alpima video beli dugi konac kako visi u provaliji prikačen vrhom za stenu, a vetar ga njiše i leluja. Odmah je, još onog dana, znao da to, naravno, nije nikakav beli konac, nego tanušni vodopad. Ali sada posle toliko godina znao je još nešto. Znao je da ni ono što je „konac“ lelujalo i njihalo nije bilo vetar. Bilo je to nešto drugo. Kao nešto drugo hteo je sada da vidi i književnost.

– Zamenimo, dakle — zaključivao je Crnjanski na kraju — zamenimo priču životom. I izvedimo iste procene. Ja sam star — nastavljao je gledajući u svoju čašu vina — ja sam star i plod koji mi se sada ukazuje: moj život, valja uzabrati malo ranije, nešto pre no što je sasvim sazreo. Tako će moja starost i prerano ubiranje ploda, koji sada više nije priča, nego je život i to moj život, doći u ravnotežu, naravnaće se ona računica. Istina, biće malo oporosti u tome nešto ranije uzabranom plodu, ali zar nisam celog života učio da se treba boriti protiv svoje prirode da bi se dobio pravi i najbolje podešen ukus.

I tada je pozvao konobare, platio netaknuti ručak i otišao kući. Crnjanski je umro namerno. Prestao je da jede i pije i njegov se život otkinuo sa stabla nešto ranije no što je bilo neophodno. Kažu da je umro ljut kao ris, uveren da je ipak zakasnio."

miloš crnjanski Printscreen/Youtube
 

Tog leta, 19. jula 1977. godine, Miloš Crnjanski piše svoju poslednju volju:

"Ja, Miloš Crnjanski, književnik iz Beograda, sa stanom u Ulici maršala Tolbuhina 81, želeći da rasporedim sa svojom imovinom za slučaj svoje smrti, pri punoj svesti i posle zrelog razmišljanja, odlučio sam, kako sledi:

Od imovine imam sledeće stvari:

Gotov novac na štednoj knjižici kod “Beogradske banke” u Beogradu. Prihod od autorskog prava za štampanje, izdavanje, prevođenje i bilo koje druge publikacije mojih književnih dela i moga rada. Pokretne stvari: nameštaj, slike, ćilime i sve druge stvari u stanu za stanovanje. Nekretnina nemam. Svu tu svoju imovinu, koju sam naveo, kao i sve druge stvari koje se nađu kod mene i u mojoj imovini u času moje smrti, ostavljam u nasleđe mojoj supruzi Vidi Crnjanski, rođenoj Ružić, iz Beograda, s kojom živim u braku više od 50 godina. Dece i potomaka nemam, niti drugih srodnika u prvoj liniji.

Ovo je moja poslednja volja i želim da je kao takvu svi poštuju i da kao takva bude izvršena."

Dementnost napreduje

Polako se opraštao od sveta i života, okružen fotografijama majke, Vide, svojim portretom (rad Save Šumanovića, s posvetom), Dobrovićevim crtežima, Bijelićevim slikama, svojom pisaćom mašinom “adler”… skromnom bibliotekom, svojim knjigama…

"Sve je gotovo, doktore"

Doktor Mihailo Bogdanović uspeo je jednog dana, u leto 1977. godine, da velikog pisca izvede iz njegovog stana, da odu do Avale, u kafanu “Kumbara”, na ručak. Sedeli su na doksatu, jeli roštilj, pili crno vino… Doktor mu je pričao o boravku u Italiji, znajući da je to piščeva omiljena tema. Bilo je lepo, Crnjanski je bio raspoložen. Vraćali su se zadovoljni, a kad su ušli u Beograd, Crnjanski ga iznenada upita: "Doktore, je l vi znate gde je moja kuća?! Ja ne mogu da se snađem…"

Doktor mu odgovara: "Naravno da znam." I, kad ga je doveo pred kuću, Crnjanski ga zapita: "Jeste li sigurni da ja ovde stanujem?!" A supruzi Vidi, kad su ušli u kuću, kaže: "Vido, vodio me doktor u Italiju…"

Prihvatio je te jeseni, 26. oktobra 1977. godine, na svoj rođendan, da ekipa Televizije Beograd dođe u njegov dom i da ga snimi zajedno s prijateljima. Bio je tada raspoložen, ali na momente napuštala ga je lucidnost. Toga je i sam bio svestan, tih svojih duševnih kriza. Ugovarao je da televizijsku emisiju o njemu valja snimiti na Avali, onda na Stražilovu… Sam je rekao da će krenuti sa televizijskom ekipom tamo. Ali, početkom novembra, stanje njegovog zdravlja se naglo pogoršalo. Vida Crnjanski je 22. novembra pozvala doktora Bogdanovića. Lekar je odmah došao. Crnjanski mu je sasvim mirno rekao:

"Sve je gotovo, doktore… Nema ništa više od života. Kad čovek ne može više ništa da radi, ne treba ni da živi… Tu noć Crnjanski je proveo u košmaru - hteo je da ustane, da nekuda ode… Supruga je jedva uspela da ga vrati u krevet ili fotelju, preklinjujući ga da se smiri. A kad je došlo jutro, Vida je telefonirala doktoru Bogdanoviću i zamolila ga da odmah dođe. Doktor je došao i konstatovao da bolesnik mora u bolnicu. Crnjanski je psihički bio veoma uznemiren. Govorio je tiho, skoro nerazgovetno. Čas je govorio srpski, čas engleski ili nemački. Pokušavao je da skoči iz kreveta… Prenet je u bolnicu za mentalne i duševne boelsti “Dr Dragiša Mišović”, na interno odeljenje, kod doktora Bogdanovića.

Smešten je sam u sobu. Bio je već u stanju bunila – nije znao gde je, šta je sa njim. Odbija da primi hranu i piće. Ne želi da sarađuje sa lekarima, niti sa sestrama. Sve analize, koje su odmah urađene, pokazivale su da je stanje organizma Miloša Crnjanskog sasvim normalno, i srce i pluća. Nikakve organske promene lekari različitih specijalnosti nisu mogli da pronađu. Neprekidno je pored njega dežurala sestra ili bolničar. Oči je držao stalno zatvorene. Ni sa najbližima nije želeo da razgovara, niti da ih pogleda.

Prilikom pregleda neurologa, poslednji put će otvoriti oči i prošaptati: "Doktorka, nemojte me mučiti… Nemojte me unižavati…" Onda je jednim potezom ruke otkrio donji deo čaršava… bio je bez donjeg dela pižame… Došao je i doktor Bogdanović. Zamolio je da se pacijentu obuče kompletna pižama. Doktor Bogdanović pokušava da ga nagovori da uzima hranu. Posle nekoliko kašičica čaja, više ni usta nije želeo da otvori. Doktor Bogdanović ga moli da uzima hranu, a Crnjanski mu na to odgovara: "Ja uopšte nemam nameru da živim…"

Sestra koja je bila prisutna rekla je da je tom rečenicom rasplakao sve doktore. Želeli su da mu pomognu, ali nisu uspeli.

To su bile poslednje reči koje je izgovorio Miloš Crnjanski.

Posle dva dana, umro je. Bolnica “Dr Dragiša Mišović” saopštila je da je 30. novembra 1977. godine oko 17.30 umro pesnik i pripovedač, romansijer i dramski pisac Miloš Crnjanski, u osamdeset četvrtoj godini.

Na večni počinak ispraćen je uz Lament nad Beogradom, a da nije znao ni gde mu je kuća.

Ni posle obdukcije, konzilijum lekara nije uspeo da objasni uzrok smrti. Konstatovali su da je smrt psihosomatske naravi. Jedan od najvećih srpskih pesnika 20. veka sahranjen je 2. decembra 1977. godine u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu, u sumrak snežnog dana, uz recitovanje “Lementa nad Beogradom”:

“A kad umrem srce moje ućuti,

da spi,
uzglavlje meko ćeš mi,
u snu,
biti, Ti…”

Zemni ostaci Crnjanskog počivaju u grobnici zajedno sa zemnim ostacima Miodraga Bulatovića i Slobodana Markovića (Libera Markonija).

(Politika / Novi Polis)

Create your own user feedback survey c.id
POVEZANE VESTI
Tagovi:
Miloš Crnjanski

Komentari(0)

Loading