ĐELEM ĐELEM Pesma koja je postala ROMSKA HIMNA krije STRAŠNU priču, EVO o čemu se radi
"Đelem, đelem" je romska pesma koja je postala simbol patnje i borbe Roma. Pesmu je napisao i komponovao romski muzičar Žarko Jovanović 1949. godine.
Jovanović je lično iskusio progon Roma tokom Drugog svetskog rata, kada mu je najveći deo porodice ubijen.
Inspirisan ovim iskustvom, Jovanović je obradio narodnu melodiju i napisao stihove za pesmu "Đelem, đelem".
Pesma izražava tugu, patnju i želju za slobodom.
Naslov "Đelem, đelem" znači "Idem, idem" na romskom jeziku.
Tekst pesme govori o progonu Roma, njihovoj istoriji i želji da se vrate kući.
Planetarnu popularnost pesmi doneo je jugoslovenski film "Skupljači perja" (1967) u režiji Aleksandra Saše Petrovića.
Na srpskom jeziku pesma glasi:
Idem, idem na daleki put
I upoznajem srećne Rome
O Romi odakle ste,
Sa šatorom pokraj srećnih puteva?
O Romi, O narode romski
Imao sam nekada veliku porodicu,
Ali Crne legije su ih ubile
Pođite sa mnom Romi iz celoga sveta
Za Rome su putevi otvoreni
Sada je vreme, ustanite Romi svi,
Dići ćemo se visoko ako se potrudimo
O Romi, O narode romski
Pesma "Đelem, đelem" iz filma postala je romska himna i na Prvom svetskom kongresu Roma (1971) zvanično je izabrana kao takva.
Ova pesma nosi duboko emotivno značenje i podseća nas na važnost solidarnosti i borbe protiv nepravde.
Rukavice od kozje kože iz sela pod Stolicom: Jedini zanat koji su pratile molitve pre svakog šivenja
U selima oko Krupnja, žene su ručno šile rukavice od kozje kože – ali ne za prodaju. Pravljene su za dečake koji prvi put zimuju na planini, uz tihe molitve da im ruke ostanu jake, čiste i vredne.
“Prag udovice”: Zaboravljen običaj da žena prvi put pređe kućni prag bosa nakon smrti muža
U selima zapadne Srbije, nakon sahrane muža, žena je prvi put izlazila iz kuće bosa, ćutke i bez pogleda unazad. Verovalo se da tako skida sa sebe žalost i čisti prag od tuge koja ne pripada njenoj duši.
Zašto se u Pčinji voda ostavlja pored vrata kad neko ima noćne more: Tihi ritual protiv „senke sna“
U zabačenim selima Pčinje, kad neko iz kuće sanja teško, žene i danas u tišini ostavljaju čašu vode sa solju kraj vrata. Voda ne služi za piće, već da „pokupi senku“ – nevidljivu silu koja ulazi kroz san.
Drvo koje “pamti dušu”: Zašto se u srpskom predanju drvo nije seklo bez molitve i šta se dešava kad padne samo od sebe
U narodnim verovanjima Srba, svako drvo ima duh – a neka stabla imaju i dušu. Seći ih bez reči značilo je uvrediti prirodu, a ako sama padnu – verovalo se da nose poruku iz sveta predaka.
Narodna verovanja vekovima stara kažu da ovo ni za živu glavu ne treba raditi: U Srbiji se jedno pravilo strogo poštuje
Narodni običaji su se održali do današnjih dana i predstavljaju skup radnji koje se po određenom redosledu i pravilima obavljaju.
Komentari(0)