Kako su se u novembru palile prve „domaće zvezde“: Ognjište, kandilo i lampa pre struje

Jadranko Žugić

17:00

Kultura 0

U dugim novembarskim noćima, pre nego što je u selo stigla struja, srpske kuće osvetljavale su se plamenom – ne samo zbog svetla, već zbog poštovanja, tišine i porodične topline

božić
Shutterstock

Pre nego što su sijalice počele da svetle na prekidač, srpski domovi su se u novembru osvetljavali drugačije. Svetlo se palilo ručno, s namerom, sa značenjem. Kandilo pred ikonom, oganj u šporetu, petrolejska lampa na stolu, vatra u peći – sve su to bile domaće zvezde, prve koje su zasijale kad padne mrak.

Danas, kada jednim klikom preplavimo sobu veštačkim svetlom, retko se sećamo vremena kada je svetlost mirisala na ulje, drvo i tihu molitvu.

Ognjište – srce kuće i prvo svetlo zime

U kući bez struje, ognjište je bilo prvo što se palilo čim sunce zađe. Vatra nije služila samo za grejanje i kuvanje – ona je bila centar doma, duhovno središte porodice, mesto gde se sedelo, ćutalo i ponekad – pričalo najvažnije.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

U nekim krajevima, domaćin bi pre loženja izgovorio tiho:
„U oganj nek uđe mir, a iz njega da izađe toplina.“

Vatra se nikad nije palila s ljutnjom, niti gasila vodom. Pokrivala se pepelom da bi tinjala do jutra – kao nada, kao sigurnost.

Kandilo – svetlo koje „vidi i kad je ugašeno“

Kandilo pred ikonom palilo se u sumrak, naročito u dane posta, praznika ili kada se „nešto oseća u kući“. Ulje se dolivalo tiho, fitilj se nameštao s poštovanjem, a plamen se palio ne šibicom – već šapatom.

Stariji su govorili da kandilo vidi srce, da „ne gori za svetlost, već za sećanje“. U mnogim kućama se i danas pamti:
„Kad kandilo treperi bez vetra – neko nas sanja.“

Petrolejka – svetlo reči

Petrolejska lampa bila je pratioc dugih novembarskih večeri. Uz nju se čitalo, pilo mleko, učilo, pisala pisma. Nije obasjavala celu kuću – samo sto, papir i lice. I to je bilo dovoljno.

Deca su je zvala „lampa koja priča“, jer se pored nje uvek neko prisećao, govorio, govorio tiše nego danju.

Zašto se tada svetlost više poštovala

U mraku sela, svaka svetlost imala je značenje. Nije se gasila bez razloga. Kad bi neko upalio svetlo – znalo se da nije sam. Kad bi se kandilo ugasilo bez dodira – govorilo se da „Bog javlja“.

Uoči Aranđelovdana, domaćice su palile kandilo i pre večere, a deca su znala da ne viču, ne trče i ne „nose senku preko plamena“. Verovalo se da svetlost „pamti“, i da se ne valja šaliti s njom.

Zvezde iz kuće

Zato se govorilo da su zvezde na nebu za putnike, a zvezde u kući za dušu. Svako svetlo imalo je svoje mesto i svoje vreme. I kad bi se pogasilo sve – samo bi tinjalo ognjište, kao poslednji znak da je neko budan, neko budno ćuti, neko čuva dom.

Možda danas više ne palimo kandilo svake večeri, ali vredi se setiti: kad svetlo gori sa namerom – ne samo da osvetljava prostor, već i greje smisao.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
sveće kandilo

Komentari(0)

Loading