KO JE BIO ČUVENI JAGODINSKI ČIČA Ostao bez obe noge u ratu, čezama sa konjima dolazio u kafanu na pivo i zbijao šale sa svima
Sećate li se rumenog čikice sa brkovima koji se smeje uz čašu piva?
On nije bio izmišljen lik, već je zaista postojao. U pitanju je Miroslav Mitrović, poznatiji kao Losa. Rođen je 1892. godine u srcu Šumadije, u selu Dragovo.
Učestvovao je u I svetskom ratu, gde je zbog teškog ranjavanja ostao invalid bez obe noge, ali vedrog duha. Upravo zbog toga bio je i najomiljenija ličnost u selu. Često je u čezama sa konjima išao u Jagodinu na pivo učuvenu Šarenu kafanu. Tamo je i upoznao komercijaliste pivare, koji su mu predložili fotografisanje na koje se on pojavio doteran.
Fotografisan je i kao takav postao model za nalepnicu čuvenog brke sa flaše Jagodinskog piva. Sam Miroslav, kao ni ljudi u selu, nije bio svestan da je postao po tome poznat, već je saznao kada je slučajno u prodavnici ugledao svoj lik na flaši omiljenog piva. To ga je jako obradovalo i počeo je da priča da će na taj način živeti večno. Od tada, gde god bi se pojavio tamo gde je služeno Jagodinsko pivo za njega je bilo besplatno.
I danas u Dragovu žive njegovi potomci koji imaju samo reči hvale za njega jer se i kao invalid bavio poljoprivredom-puzeći dok nije dobio proteze. Kasnije se bavio i pčelarstvom.
Miroslav Mitrović je umro 1961. godine, ali njegov lik nije, jer je Jagodinski čiča početkom 21 veka zaštićen u međunarodnoj instituciji za zaštitu intelektualne svojine u Ženevi.
Konac koji se ne vezuje: Običaj da se nit iz razboja ostavi kraj kolena da ponese misao koju ne treba izgovoriti
U narodnoj tkanini, svaki konac ima svoje mesto – osim jednog. U nekim selima centralne Srbije, žene su ostavljale jedan kraj konca nedovezan, pušten da visi sa razboja pored kolena. Verovalo se da ta nit nosi ono što se u tkanju ne izgovara, ali se mora pustiti.
Saksija bez semena: Zašto su žene sadile praznu zemlju kada u kući stoji misao koju niko ne zna da izgovori
U pojedinim selima centralne Srbije, naročito u Levaču i Pomoravlju, postoji zaboravljen običaj sadnje „prazne zemlje“ – saksije bez semena. Verovalo se da zemlja može primiti ono što ljudi ne umeju da kažu naglas, i da će „izrasti onda kad reč bude spremna“.
Ptice koje donose slutnju: Verovanje da „ptica u krilu proleća“ dolazi samo kada nešto treba da se čuje bez reči
U narodnim predanjima istočne Srbije i Potisja, ptice nisu bile samo simbol proleća – već i glasnici iz sveta neizgovorenog. Ako neka od njih sleti blizu čoveka, a ne peva niti beži, verovalo se da to nije slučajno. To je poziv da se zastane, pogleda u sebe – i oslušne ono što se ne izgovara.
Monah Arsenije bio na Ostrogu i video neopisiva čuda: Dolazili razoreni i uništeni, ovako su kršili tajnu polnih odnosa, pa ih Sveti Vasilije ostavio bez teksta
Monah Arsenije, koji je na Ostrogu proveo više od pola decenije, tvrdi da se tamo dešavaju mnogo veća čuda o kojima se vekovima priča i da ih je, zapravo, sve više!
Ko su bile noćne senke: Verovanje o bićima koja ulaze kroz otvorena vrata, ali izlaze tek kad nešto ostave
U srpskom narodnom predanju postoje senke koje se ne vide, ne govore i ne plaše – ali ulaze kroz otvorena vrata kuće kada svi spavaju. Ostaju dok ne polože težinu. Ako ih osetiš tri noći zaredom – nešto u tebi više nije tvoje.
Komentari(0)