Saksija bez semena: Zašto su žene sadile praznu zemlju kada u kući stoji misao koju niko ne zna da izgovori
U pojedinim selima centralne Srbije, naročito u Levaču i Pomoravlju, postoji zaboravljen običaj sadnje „prazne zemlje“ – saksije bez semena. Verovalo se da zemlja može primiti ono što ljudi ne umeju da kažu naglas, i da će „izrasti onda kad reč bude spremna“.
Danas saksija bez biljke deluje kao greška ili slučajnost. Ali u narodnoj tradiciji, posebno među ženama, postojala je svesna odluka da se u proleće posadi – ništa. Da se zemlja zaliva bez semena, da se stavlja na sunce bez namere da nešto nikne. Taj čin nije bio besmislen. Bio je način da se u kući prepozna misao koja nema svoj glas, ali ima svoje mesto. Žene bi rekle: „Ako ne mogu da kažem, mogu da posadim.“
Zemlja prima ono što usta ne mogu da nose
Zemlja u saksiji bila je, u ovom običaju, prost duhovni prostor. U nju se nije unosila težina, već ono što ne znaš gde da staviš – tuga koja nije plakanje, slutnja bez uzroka, misao koja te budi.
Nije se postavljala na visoko mesto, već na mesto pored prozora, ali nisko – blizu stopala.
Kad bi žena prošla pored nje, mogla je da joj kaže šta misli. Ili ništa.
Jer, govorile su: „Zemlja zna i kad ćutim.“
Sadnja bez semena – početak tihe molitve
Sadnja se odvijala bez svedoka.
U glinenu saksiju stavljala se zemlja iz bašte, nikako kupljena.
Nije se dodavalo đubrivo, niti se zemlja pritiskala rukama.
Prstima bi se samo prešla po površini, u spirali, a potom – zalila vodom u kojoj je stajao zdravac.
Nije se govorilo šta se posadilo, jer – ništa se nije posadilo.
A ipak, nešto je ostavljeno.
Šta se očekivalo da se desi
Cilj nije bio da nešto izraste.
Ali ako bi iz saksije iznikla travka, bez da je ikada posejana – to se smatralo znakom.
Znakom da misao ima svoj koren, i da će uskoro „naći svoj glas“.
Ako ništa ne izraste do kraja leta, zemlja se nije bacala. Samo se prosipala uz stablo koje je već veliko – da se misao „vrati u nešto što zna da raste“.
Običaj koji danas deluje kao umetnost – ali je bio svakodnevica
Ovaj običaj se retko spominje u knjigama.
Prenosio se među ženama, najčešće između svekrve i snaje, ili među sestrama.
Nije se radilo svake godine, već samo onda kada kuća „ne zna šta joj fali“.
Tada bi neko predložio:
„Posadi ništa. Možda ti kaže šta jeste.“
Danas – saksije su pune, ali možda prazne na drugi način
U modernim domovima, retko ko zaliva zemlju bez biljke.
Ali možda je vreme da se taj običaj vrati – ne zbog tradicije, već zbog tišine koju više ne znamo gde da ostavimo.
Možda vredi posaditi jednu praznu saksiju.
Za misao koju još ne znaš da kažeš.
"Kako može to da znači?!" Ruskinja Aljona šokirana ovim srpskim rečima, jedna joj je posebno nepojmljiva (VIDEO)
Ruskinja Aljona već neko vreme živi u Srbiji, a dok „usvaja“ srpski jezik neke reči je iznenađuju
Zimski dani u manastiru: Tišina, oganj i molitva dok napolju veje
Kad sneg prekrije zidine i svet utihne, srpski manastiri postaju mesta u kojima vreme stane. Unutra – tiha vatra, tiša molitva, i duša koja se vraća sebi.
„Tiha nedelja“: Dan kada se ni dete ne budi pre vremena
U srpskoj tradiciji, nedelja nije bila samo dan odmora, već dan tišine. Dan za sabranost, mir u kući i poštovanje ritma duše – a ne za planove, poslove i galamu.
Sveti Arhangel Mihailo: Ko je zapravo Božji vojvoda koga Srbi slave na Aranđelovdan
Aranđelovdan, koji se obeležava 21. novembra, spada među najvažnije slave u srpskom narodu. Sveti Mihailo ne dolazi tiho – on dolazi s mačem, da preseče zlo i zaštiti pravdu.
Kako su naši stari prepoznavali dolazak zime: Zaboravljeni narodni „prognozeri“
Nisu imali aplikacije ni meteorologe, ali su znali – ako mačka legne na leđa, sneg je blizu. A ako dim ide pravo, dani su brojani.
Komentari(0)