Kad sneg prekrije zidine i svet utihne, srpski manastiri postaju mesta u kojima vreme stane. Unutra – tiha vatra, tiša molitva, i duša koja se vraća sebi.
Zima u manastiru nije ista kao zima u gradu. Nema buke, saobraćaja, reklama, zadihanih kupaca i ukrašenih izloga. Umesto toga – mir, tišina, drvo koje pucketa u peći i vetar koji nosi sneg preko kaldrme. Dok većina ljudi izbegava manastire zimi, monasi i monahinje tada tek počinju svoj najdublji razgovor – sa sobom, sa Bogom i sa prirodom.
U manastiru se dan ne meri satom
U zimske dane, život u srpskim manastirima protiče po istočničkom ritmu – bez žurbe, bez galame, ali s tačnošću i posvećenošću. Ustaje se pre svitanja, pali se oganj u kuhinji i keliji, a prva molitva izgovara se dok je napolju još mrak.
Domaćin u manastiru zna da će prvi trag u snegu biti njegov, kad ode po vodu ili proveri drva. I sve to u tišini. Jer zima ne traži reč – traži prisustvo.
Možda vas zanima:
Blagoveštenje u steni: Tišina koja ne prestaje da moli
Na granici između vidljivog i skrivenog, uklesan u liticu Gornjačke klisure, postoji manastir koji iako zaboravljen, još uvek govori. Ne rečima, već tišinom, kamenom i tragovima svetlosti. To je Blagoveštenje kraj reke Mlake, mesto gde su nekada čuvani prepisi svetih knjiga, a danas čuvaju tajne vekova.
"MOJ GREH SE NE MOŽE OPROSTITI": Jedan od najvećih svetaca objašnjava zašto ovu rečenicu nikada ne smemo izgovoriti
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za utorak druge sedmice Velikog posta piše o nepopravljivosti sagrešenja, unutrašnjoj borbi savesti i neizmernoj Božijoj milosti koja čeka na iskreno kajanje.
Možda vas zanima:
Blagoveštenje u steni: Tišina koja ne prestaje da moli
Na granici između vidljivog i skrivenog, uklesan u liticu Gornjačke klisure, postoji manastir koji iako zaboravljen, još uvek govori. Ne rečima, već tišinom, kamenom i tragovima svetlosti. To je Blagoveštenje kraj reke Mlake, mesto gde su nekada čuvani prepisi svetih knjiga, a danas čuvaju tajne vekova.
"MOJ GREH SE NE MOŽE OPROSTITI": Jedan od najvećih svetaca objašnjava zašto ovu rečenicu nikada ne smemo izgovoriti
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za utorak druge sedmice Velikog posta piše o nepopravljivosti sagrešenja, unutrašnjoj borbi savesti i neizmernoj Božijoj milosti koja čeka na iskreno kajanje.
Možda vas zanima:
Blagoveštenje u steni: Tišina koja ne prestaje da moli
Na granici između vidljivog i skrivenog, uklesan u liticu Gornjačke klisure, postoji manastir koji iako zaboravljen, još uvek govori. Ne rečima, već tišinom, kamenom i tragovima svetlosti. To je Blagoveštenje kraj reke Mlake, mesto gde su nekada čuvani prepisi svetih knjiga, a danas čuvaju tajne vekova.
"MOJ GREH SE NE MOŽE OPROSTITI": Jedan od najvećih svetaca objašnjava zašto ovu rečenicu nikada ne smemo izgovoriti
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za utorak druge sedmice Velikog posta piše o nepopravljivosti sagrešenja, unutrašnjoj borbi savesti i neizmernoj Božijoj milosti koja čeka na iskreno kajanje.
Tiha molitva i ogrev kao sveta dužnost
Možda vas zanima:
Blagoveštenje u steni: Tišina koja ne prestaje da moli
Na granici između vidljivog i skrivenog, uklesan u liticu Gornjačke klisure, postoji manastir koji iako zaboravljen, još uvek govori. Ne rečima, već tišinom, kamenom i tragovima svetlosti. To je Blagoveštenje kraj reke Mlake, mesto gde su nekada čuvani prepisi svetih knjiga, a danas čuvaju tajne vekova.
"MOJ GREH SE NE MOŽE OPROSTITI": Jedan od najvećih svetaca objašnjava zašto ovu rečenicu nikada ne smemo izgovoriti
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za utorak druge sedmice Velikog posta piše o nepopravljivosti sagrešenja, unutrašnjoj borbi savesti i neizmernoj Božijoj milosti koja čeka na iskreno kajanje.
Možda vas zanima:
Blagoveštenje u steni: Tišina koja ne prestaje da moli
Na granici između vidljivog i skrivenog, uklesan u liticu Gornjačke klisure, postoji manastir koji iako zaboravljen, još uvek govori. Ne rečima, već tišinom, kamenom i tragovima svetlosti. To je Blagoveštenje kraj reke Mlake, mesto gde su nekada čuvani prepisi svetih knjiga, a danas čuvaju tajne vekova.
"MOJ GREH SE NE MOŽE OPROSTITI": Jedan od najvećih svetaca objašnjava zašto ovu rečenicu nikada ne smemo izgovoriti
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi za utorak druge sedmice Velikog posta piše o nepopravljivosti sagrešenja, unutrašnjoj borbi savesti i neizmernoj Božijoj milosti koja čeka na iskreno kajanje.
U mnogim manastirima nema centralnog grejanja. Soba se loži drvima, šporet „smederevac“ greje i vodu i dušu, a dim se diže pravo u zimsko jutro. Monasi kažu da je pucketanje drva molitva ognja, i da se bez nje ne ulazi u dan.
Molitva je, i zimi, uvek ista – ali zvuk drugačije zvoni kad napolju veje. Crkva je hladna, ali se greje verom. Kandilo sija jače, jer je oko njega mrak dublji. A kad zapevaju jutarnju službu, glas se razliva po zidinama kao dim iz peći – polako, bez težine.
Shutterstock
Rad i poslušanje u snegu
Ni zima ne oslobađa od obaveza. Monasi i monahinje čiste sneg, seku drva, spremaju zimnicu, dočekuju ponekog putnika. Ne žale se na hladnoću – ona je deo puta. U mnogim manastirima, posetioci koji stignu nenajavljeno dobiće toplu supu, čaj, osmeh i tišinu – što je često najvrednije.
U ženksim manastirima, sobe se provetravaju, zalihe ogreva se proveravaju svakog jutra, a svaka monahinja zna koliko je važno da tišina bude čista kao i odeća. U muškim manastirima, rad u dvorištu se ne zaustavlja ni kad sneg pada ceo dan.
Božić i praznici pod snegom
Poseban ugođaj je zima pred Božić. Manastiri tada dišu u ritmu starog crkvenog kalendara, sa svećama, tamjanom, badnjakom i postom. U nekim manastirima se i danas Badnje veče provodi bez struje, uz kandila, pesmu i oganj.
Božićni doručak je skroman, ali topao – pasulj, proja, med, i mir. I svi koji tu budu, osećaju jedno: da su došli na mesto koje vreme ne može da pokvari.
Zima – pravo vreme za duhovni mir
Dok mnogi planiraju odmore i beže od zime, manastiri tada postaju ono što su oduvek i bili – skloništa. Za telo od hladnoće. Za dušu od buke. Za misli od umora.
Zato nije slučajno što se mnogi posetioci manastira zimi vraćaju – ne zato što im je bilo lepo, već zato što su ćutali prvi put posle dugo vremena, i osetili kako je tišina lek.
Jer zima ne pita. Ona dođe. A manastir ne objašnjava – samo čeka da dođeš.
Zimski dani u manastiru: Tišina, oganj i molitva dok napolju veje
Kad sneg prekrije zidine i svet utihne, srpski manastiri postaju mesta u kojima vreme stane. Unutra – tiha vatra, tiša molitva, i duša koja se vraća sebi.
„Tiha nedelja“: Dan kada se ni dete ne budi pre vremena
U srpskoj tradiciji, nedelja nije bila samo dan odmora, već dan tišine. Dan za sabranost, mir u kući i poštovanje ritma duše – a ne za planove, poslove i galamu.
Sveti Arhangel Mihailo: Ko je zapravo Božji vojvoda koga Srbi slave na Aranđelovdan
Aranđelovdan, koji se obeležava 21. novembra, spada među najvažnije slave u srpskom narodu. Sveti Mihailo ne dolazi tiho – on dolazi s mačem, da preseče zlo i zaštiti pravdu.
Kako su naši stari prepoznavali dolazak zime: Zaboravljeni narodni „prognozeri“
Nisu imali aplikacije ni meteorologe, ali su znali – ako mačka legne na leđa, sneg je blizu. A ako dim ide pravo, dani su brojani.
Zašto se u kući ne peva posle zalaska sunca: Tiha pravila srpskog domaćinstva
Stari su govorili – „Ne pevaj uveče, da ne zaplačeš ujutru.“ U toj rečenici nije bilo pretnje, već mudrosti o poštovanju noći, doma i duhovnog mira.
Komentari(0)