Zašto narod veruje da postoje mesta u šumi gde ni pečurka ne sme da nikne – i zašto tamo niko ne seče drvo
U srpskoj narodnoj tradiciji postoji tiho pravilo: ako u šumi naiđeš na čistinu u kojoj ne raste ništa – ni trava, ni gljiva, ni korov – ne zadržavaj se. Takva mesta se nazivaju “ništašta” ili “zabran”, a narod veruje da su sveta, vilinska ili “zapisana”. Posebno je neobično kada u vlažnoj, staroj šumi – idealnim uslovima za pečurke – zemlja ostane potpuno gola. Meštani kažu da je to znak da je neko bio tu pre nas – neko kome ne treba glas.
Kako se prepoznaje ovakvo mesto
Najčešće su to kružne ili ovalne čistine, okružene drvećem koje “ne ide pravo”. U sredini nema ničeg – ni gljiva, ni mrava, ni zveckanja lišća. Kada staneš – čuješ tišinu. Kada govoriš – glas ti zvuči dublje. Neki tvrde da se oseća hladnoća čak i kad je toplo. Ako se zadržiš duže, počinješ da osećaš pritisak u grudima – kao da si neželjeni gost.
Verovanja povezana sa “praznim mestima”
- Ne spavaj tu – duše se skupljaju noću.
- Ne jedi ni pij – jer "tu nije tvoje".
- Ne lomi grančice – jer “nemaš pravo na to drvo”.
- Ako pas odbije da uđe – poštuj ga.
U nekim krajevima (Zaplanje, Golija), ove čistine se zaobilaze ili se na njihovoj ivici ostavlja kamenčić ili grančica – kao tiha dozvola.
Mogući razlozi – biološki ili mitski?
Postoje naučne hipoteze: možda ispod zemlje prolazi koren gljivarske konkurencije, možda su u pitanju mikroklimatski uslovi, kisela zemlja, ili trag starih ljudskih radnji (spaljena zemlja). Ali u narodnoj svesti, kada priroda “odbije da rađa” – to nije greška, već poruka.
Čajkanović i ideja o “zapisanim mestima”
Veselin Čajkanović u svojim tumačenjima često pominje “prostore bez svetovne svrhe” – mesta gde priroda ne služi čoveku, već sama sebi. To su teritorije svetog – mesta gde se ne pita “zašto”, već “kako da ne uznemirim”.
Danas – nevidljive granice u prirodi koje vredi poštovati
U vremenu kada ljudi jure sadržaj, mesta bez ničega postaju najvrednija. Ne zato što su prazna – već zato što nas vraćaju osnovnoj ideji prirode: nije sve za nas. A ponekad, upravo ono što ne možemo da uberemo, da slikamo, ni da objasnimo – ostaje najjače iskustvo.
Kakva sudbinu čeka osobe rođene na Vaskrs? Prema starom verovanju Bog im je dao važan zadatak, ako bi krenuli lošim putem, na sebe bi navlačili gnev Gospoda
Naši stari su verovali da osobe koje su rođene na Vaskrs imaju velike šanse da u budućnosti postanu poznate i uticajne ličnosti koje će pratiti dobar glas!
Čistina bez gljiva: Znak svetog mesta u šumi?
Zašto narod veruje da postoje mesta u šumi gde ni pečurka ne sme da nikne – i zašto tamo niko ne seče drvo
Legenda koju zna samo jedno selo: Vila iz jasenove šupljine i zakleti konopac
U selu Trnavci na padinama Zlatara, i danas se šapuće priča o vili koja traži obećanje – i čuva ga koncem vezanim za drvo
Prvo crveno jaje se ne jede: Čuvarkuća kao amajlija doma u srpskoj tradiciji
Zašto se prvo jaje farba u tišini, čuva cele godine i stavlja u temelje kuće
Duhovnik otkrio ko ne sme nikad da se pričesti, jer mu to ne ide na spasenje, već na osudu: Patrijar Pavle smatrao da nesrećni ljudi ovako mogu naći pravi put
Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi. Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina", rekao je čuveni patrijarh Pavle.
Komentari(0)