Ko su bile noćne senke: Verovanje o bićima koja ulaze kroz otvorena vrata, ali izlaze tek kad nešto ostave
U srpskom narodnom predanju postoje senke koje se ne vide, ne govore i ne plaše – ali ulaze kroz otvorena vrata kuće kada svi spavaju. Ostaju dok ne polože težinu. Ako ih osetiš tri noći zaredom – nešto u tebi više nije tvoje.
Noćna bića u srpskoj mitologiji nisu uvek sablasti, niti jezivi duhovi. Ponekad su senke koje ne traže pažnju, već mesto. U pojedinim delovima Srbije, posebno u planinskim predelima i selima na granici šume, verovalo se da postoje noćne senke – bića bez oblika, bez glasa i bez zle namere. Dolaze tiho, kada su vrata od sobe ili kuće ostavljena otvorena tokom noći. Uđu kad svi spavaju. Ne uzimaju ništa. Samo ostave. Osećaj, misao, trag. I kada odu – više ne znaš da li je ono što misliš zaista tvoje.
Tiho prisustvo koje menja ritam kuće
Prva pojava noćnih senki se ne prepoznaje odmah. Ljudi u kući postaju razdražljivi, deca loše spavaju, pas laje u prazno, a jastuk postaje tvrd. Svi se bude umorni. Ako tri noći zaredom neko iz kuće ima isti san, a niko o tome ne govori – starije žene znaju: senka je došla.
Možda vas zanima:
Zašto se verovalo da sveća koja se sama ugasi najavljuje nevidljivog gosta?
U starim srpskim domaćinstvima verovalo se da ako se sveća ugasi sama od sebe, to znači da je nevidljivi gost zakoračio u dom. Tišina, poštovanje i poseban ritual paljenja nove sveće bili su način da se kuća zaštiti.
Sudbinska nit: Verovanje da duša ima svoju nit koja se ne vidi, ali se ponekad prekida
U srpskom narodnom predanju, svaki čovek, životinja pa čak i biljka imaju nevidljivu nit koja ih veže za život. Kada ta nit pukne – duša ostaje bez sidra. Kažu da se to ponekad oseti – u snu, u vetru, u trenutku bez razloga.
Možda vas zanima:
Zašto se verovalo da sveća koja se sama ugasi najavljuje nevidljivog gosta?
U starim srpskim domaćinstvima verovalo se da ako se sveća ugasi sama od sebe, to znači da je nevidljivi gost zakoračio u dom. Tišina, poštovanje i poseban ritual paljenja nove sveće bili su način da se kuća zaštiti.
Sudbinska nit: Verovanje da duša ima svoju nit koja se ne vidi, ali se ponekad prekida
U srpskom narodnom predanju, svaki čovek, životinja pa čak i biljka imaju nevidljivu nit koja ih veže za život. Kada ta nit pukne – duša ostaje bez sidra. Kažu da se to ponekad oseti – u snu, u vetru, u trenutku bez razloga.
Možda vas zanima:
Zašto se verovalo da sveća koja se sama ugasi najavljuje nevidljivog gosta?
U starim srpskim domaćinstvima verovalo se da ako se sveća ugasi sama od sebe, to znači da je nevidljivi gost zakoračio u dom. Tišina, poštovanje i poseban ritual paljenja nove sveće bili su način da se kuća zaštiti.
Sudbinska nit: Verovanje da duša ima svoju nit koja se ne vidi, ali se ponekad prekida
U srpskom narodnom predanju, svaki čovek, životinja pa čak i biljka imaju nevidljivu nit koja ih veže za život. Kada ta nit pukne – duša ostaje bez sidra. Kažu da se to ponekad oseti – u snu, u vetru, u trenutku bez razloga.
Možda vas zanima:
Zašto se verovalo da sveća koja se sama ugasi najavljuje nevidljivog gosta?
U starim srpskim domaćinstvima verovalo se da ako se sveća ugasi sama od sebe, to znači da je nevidljivi gost zakoračio u dom. Tišina, poštovanje i poseban ritual paljenja nove sveće bili su način da se kuća zaštiti.
Sudbinska nit: Verovanje da duša ima svoju nit koja se ne vidi, ali se ponekad prekida
U srpskom narodnom predanju, svaki čovek, životinja pa čak i biljka imaju nevidljivu nit koja ih veže za život. Kada ta nit pukne – duša ostaje bez sidra. Kažu da se to ponekad oseti – u snu, u vetru, u trenutku bez razloga.
Otvorena vrata – znak da je kuća „spremna da primi“
U predanju se veruje da senke ne ulaze ako nisu pozvane. Ali otvorena vrata, posebno prema šumi, nisu samo fizički znak – već poziv. Ako se vrata ostave otvorena noću, a neko u kući ima neraščišćene misli, ili ako je u kući bio težak razgovor tog dana – senka će doći.
Zato su vrata pre spavanja zatvarana sa rečenicom:
„Ostaj napolju, ako nisi moj trag.“
Kako se senka prepoznaje, i kako se „odnosi“
Ne vidi se, ali se zna. Najčešći znak su tri ponovljene stvari:
– tri puta ispadne predmet s istog mesta,
– tri iste rečenice izgovorene od različitih ljudi,
– tri sna sa istim nepoznatim licem.
Tada se, prema običaju, ujutru poliva prag vodom u kojoj je stajao list koprive i grančica bosiljka. Kuća se ne usisava taj dan, a poslednja osoba koja ustane mora ćutati do prvog zalogaja.
Senke nisu prokletstvo – one podsećaju
U srpskom predanju, senke nisu zlo. One samo dolaze kad zaboraviš da nešto kažeš. I odlaze kad ono što su donele – nađe reč.
Zato su žene znale da kažu:
„Ne bojim se senke koja ćuti. Bojim se one koja ostane kad ja više ne govorim.“
Ko su bile noćne senke: Verovanje o bićima koja ulaze kroz otvorena vrata, ali izlaze tek kad nešto ostave
U srpskom narodnom predanju postoje senke koje se ne vide, ne govore i ne plaše – ali ulaze kroz otvorena vrata kuće kada svi spavaju. Ostaju dok ne polože težinu. Ako ih osetiš tri noći zaredom – nešto u tebi više nije tvoje.
Zmijski dani u avgustu: Verovanje da zmije u prvoj nedelji avgusta mogu govoriti – ali samo ako ih niko ne čuje
U nekim krajevima Srbije, verovalo se da u prvim danima avgusta zmije dobijaju „jezik“ i mogu da izgovore rečenicu. Ko ih čuje – pamti reč ceo život, ali s njom nosi i težinu.
“Žitije Mardarija” kao srpski mitski narativ: Neispričani deo naše književnosti koji spaja svetitelja i narodnog junaka
Zaboravljeno srednjovekovno žitije o svetom Mardariju krije elemente mitske naracije, predanja o božanskoj pravdi, prirodi i senkama koje govore – što ga čini jedinstvenim spojem duhovnog i epskog.
Zašto se detelina sa četiri lista ne bere kada je „otvori sunce“, već kad je zakloni oblak
U narodnom verovanju, detelina sa četiri lista nije amajlija sama po sebi. Snaga joj dolazi u trenutku branja. Verovalo se da ako je uzmeš kad je obasja sunce – sreća se raspe. Ako je ubereš u senci – ona ostaje uz tebe.
DEDA MI JE POZNAVAO PAŠIĆA, A BABA KRALJICU NATALIJU: Momo Kapor jednim tekstom ZAPUŠIO USTA svim ROĐENIM BEOGRAĐANIMA!
U Beogradu živi jedna posebna vrsta rođenih Beograđana koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čisto plemićkom titulom!
Komentari(0)