Zašto se u narodnom verovanju stolica ne ostavlja prazna za vreme večere: Mesto bez tela, ali s dušom
U starim srpskim domaćinstvima, posebno na selu, prazna stolica za stolom uveče nije bila slučajnost – već poziv. Verovalo se da mesto bez tela može da privuče onoga koga više nema. Ili onoga ko je nekada sedeo tu – ali nije stigao da se oprosti.
U srpskoj narodnoj kulturi, večera nije bila samo obrok. Bila je trenutak tišine, sabranosti i neizgovorene zahvalnosti, pogotovo u zimske dane i večeri posle praznika. I zato nijedna stolica za stolom nije smela da ostane prazna bez potrebe. Ako bi se desilo da se tanjiri iznesu, da se ljudi okupe, a jedno mesto ostane prazno – i svi ćute… govorilo se: „Sedi ko treba – a ne znamo ko.“ Verovalo se da tada duša koja još luta, ili neko koga misao zove, može doći da sedne. I neće otići dok se ne primeti.
Stolica kao mesto duše
Stolica nije bila samo komad nameštaja. U mnogim krajevima, posebno u Zapadnoj Srbiji, Šumadiji i Pčinji, sto i stolice su činile „živu mapu kuće“. Znalo se: – ko sedi gde,
Možda vas zanima:
Ko čuje šapat iz klasja: Verovanje da polje govori pred promenu sudbine
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
Zašto se verovalo da paprat cveta samo jednom u godini – i da onaj ko ga pronađe postaje nevidljiv
U srpskom narodnom predanju, paprat – biljka bez cveta – cveta samo jednom godišnje. I to u noći pred Petrovdana. Ko ga pronađe u tom trenu, stiče moć nevidljivosti, razume jezike ptica i vidi svet onako kako ga ljudi ne vide.
Možda vas zanima:
Ko čuje šapat iz klasja: Verovanje da polje govori pred promenu sudbine
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
Zašto se verovalo da paprat cveta samo jednom u godini – i da onaj ko ga pronađe postaje nevidljiv
U srpskom narodnom predanju, paprat – biljka bez cveta – cveta samo jednom godišnje. I to u noći pred Petrovdana. Ko ga pronađe u tom trenu, stiče moć nevidljivosti, razume jezike ptica i vidi svet onako kako ga ljudi ne vide.
Možda vas zanima:
Ko čuje šapat iz klasja: Verovanje da polje govori pred promenu sudbine
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
Zašto se verovalo da paprat cveta samo jednom u godini – i da onaj ko ga pronađe postaje nevidljiv
U srpskom narodnom predanju, paprat – biljka bez cveta – cveta samo jednom godišnje. I to u noći pred Petrovdana. Ko ga pronađe u tom trenu, stiče moć nevidljivosti, razume jezike ptica i vidi svet onako kako ga ljudi ne vide.
Možda vas zanima:
Ko čuje šapat iz klasja: Verovanje da polje govori pred promenu sudbine
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
Zašto se verovalo da paprat cveta samo jednom u godini – i da onaj ko ga pronađe postaje nevidljiv
U srpskom narodnom predanju, paprat – biljka bez cveta – cveta samo jednom godišnje. I to u noći pred Petrovdana. Ko ga pronađe u tom trenu, stiče moć nevidljivosti, razume jezike ptica i vidi svet onako kako ga ljudi ne vide.
Možda vas zanima:
Ko čuje šapat iz klasja: Verovanje da polje govori pred promenu sudbine
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
Zašto se verovalo da paprat cveta samo jednom u godini – i da onaj ko ga pronađe postaje nevidljiv
U srpskom narodnom predanju, paprat – biljka bez cveta – cveta samo jednom godišnje. I to u noći pred Petrovdana. Ko ga pronađe u tom trenu, stiče moć nevidljivosti, razume jezike ptica i vidi svet onako kako ga ljudi ne vide.
Kada neko premine, njegova stolica se ili skloni, ili se prekriva maramom. Ako ostane otkrivena – to je znak da se čeka još jedna reč.
Prazna stolica u tišini – poziv bez glasa
Najopasnije je, verovalo se, ako se: – večera služi u tišini,
– neko ne dođe, a niko ga ne pominje,
– a stolica ostane otvorena, „kao da čeka.“
U tim slučajevima, starije žene bi znale da ustanu i kažu tiho:
„Ako je došao, nek pojede i ode. Ako nije – neka mu je put dobar.“
Ponekad bi uzimale malo hleba, stavile na tanjir i ostavile ga u kuhinji, da se duša „ne naljuti što nije dočekana.“
Znakovi da je neko „seo“ a ne vidi se
Narodna verovanja govore da ako: – plamen sveće zatreperi bez promaje,
– pas laje ka praznoj stolici,
– dete gleda u nju i smeje se –
onda „neko sedi gde ne vidimo“.
U selima oko Ivanjice i Raške, žene bi tada rekle:
„Ne diraj stolicu, nek sedne pa da ide kad se smiri.“
Kako se prekida neželjeni dolazak
U narodnim običajima, ako se oseti nelagoda oko prazne stolice, radi se sledeće: – stolica se okrene licem ka zidu,
– preko nje se prebaci peškir,
– ili se ispod nje stavi drvo drenovog štapića, koji „ne prima dušu.“
Tako se „gost“ ne tera, već mu se pokazuje da to nije vreme da ostaje.
Zaboravljeno pravilo koje se i danas oseća
Iako danas retko razmišljamo o rasporedu sedenja, i dalje nam je neprijatno kad u punoj sobi jedna stolica zjapi prazna.
U nekim porodicama, bake i dalje, iz navike, sklanjaju stolicu koja nema svog čoveka te večeri – „da ne pravi tišinu u razgovoru.“
Mesto koje čeka – i kad niko ne dolazi
Prazna stolica u narodnoj tradiciji nije simbol gubitka.
Ona je mesto poštovanja. Mesto koje zna da čeka, ali i zna kad je vreme da se ode.
Zato je ne ostavljaj tek tako. I ne ignoriši ako te pogleda više nego što treba.
Jer možda nije za tebe – ali neko misli da jeste.
Zašto se u narodnom verovanju stolica ne ostavlja prazna za vreme večere: Mesto bez tela, ali s dušom
U starim srpskim domaćinstvima, posebno na selu, prazna stolica za stolom uveče nije bila slučajnost – već poziv. Verovalo se da mesto bez tela može da privuče onoga koga više nema. Ili onoga ko je nekada sedeo tu – ali nije stigao da se oprosti.
Ko čuje šapat iz klasja: Verovanje da polje govori pred promenu sudbine
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
Zašto se verovalo da proja „ne sme da se seče naopako“: Mitološko značenje kukuruza u ishrani i narodni recept za proju sa koprivom
U srpskoj narodnoj tradiciji, proja je bila više od hleba. Nije se sekla kako ti padne na pamet, niti jela bez reda. Ako se prvi rez povuče u pogrešnom pravcu – verovalo se da se u kuću unosi nemir, rasprava i “presečena sreća”.
Zbog ljubavnice telo poslednjeg kralja Jugoslavije završilo 2 nedelje u frižideru: Svet je bez daha pratio svađu između porodice i Mici koja je pravila haos
Poslednji kralj Jugoslavije nije baš slavno završio i to sve zbog svoje ljubavnice koja je umislila da je on njen i mrtav
Zašto se nekada verovalo da kiša „nosi reči žena“: Narodni običaji prizivanja i zaustavljanja kiše u Srbiji
U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.
Komentari(0)