Zašto se u narodnom verovanju stolica ne ostavlja prazna za vreme večere: Mesto bez tela, ali s dušom
U starim srpskim domaćinstvima, posebno na selu, prazna stolica za stolom uveče nije bila slučajnost – već poziv. Verovalo se da mesto bez tela može da privuče onoga koga više nema. Ili onoga ko je nekada sedeo tu – ali nije stigao da se oprosti.
U srpskoj narodnoj kulturi, večera nije bila samo obrok. Bila je trenutak tišine, sabranosti i neizgovorene zahvalnosti, pogotovo u zimske dane i večeri posle praznika. I zato nijedna stolica za stolom nije smela da ostane prazna bez potrebe. Ako bi se desilo da se tanjiri iznesu, da se ljudi okupe, a jedno mesto ostane prazno – i svi ćute… govorilo se: „Sedi ko treba – a ne znamo ko.“ Verovalo se da tada duša koja još luta, ili neko koga misao zove, može doći da sedne. I neće otići dok se ne primeti.
Stolica kao mesto duše
Stolica nije bila samo komad nameštaja. U mnogim krajevima, posebno u Zapadnoj Srbiji, Šumadiji i Pčinji, sto i stolice su činile „živu mapu kuće“. Znalo se: – ko sedi gde,
Možda vas zanima:
CRVENA NIT OKO RUKE: Kako je običaj sa vunenim koncem postao srpski lek protiv prolećnih bolesti?
Ponekad se naizgled najobičniji detalji kriju iza ozbiljnih narodnih rituala. Jedan od takvih običaja, skoro zaboravljen u gradovima, bio je vezivanje crvene vunene niti oko ruke deci svakog proleća da bi ih štitila od bolesti.
Majski mesec se gleda u tišini: Verovanje da izgovorena reč u maju ostaje pod zvezdama
U narodnoj tradiciji, maj je mesec pun života, ali i pun znakova. Verovalo se da ako se dugo gleda u mlad mesec u maju, a pri tom se nešto pomisli ili izgovori – to se ne zaboravlja. Ne od strane čoveka, već od strane neba.
Možda vas zanima:
CRVENA NIT OKO RUKE: Kako je običaj sa vunenim koncem postao srpski lek protiv prolećnih bolesti?
Ponekad se naizgled najobičniji detalji kriju iza ozbiljnih narodnih rituala. Jedan od takvih običaja, skoro zaboravljen u gradovima, bio je vezivanje crvene vunene niti oko ruke deci svakog proleća da bi ih štitila od bolesti.
Majski mesec se gleda u tišini: Verovanje da izgovorena reč u maju ostaje pod zvezdama
U narodnoj tradiciji, maj je mesec pun života, ali i pun znakova. Verovalo se da ako se dugo gleda u mlad mesec u maju, a pri tom se nešto pomisli ili izgovori – to se ne zaboravlja. Ne od strane čoveka, već od strane neba.
Možda vas zanima:
CRVENA NIT OKO RUKE: Kako je običaj sa vunenim koncem postao srpski lek protiv prolećnih bolesti?
Ponekad se naizgled najobičniji detalji kriju iza ozbiljnih narodnih rituala. Jedan od takvih običaja, skoro zaboravljen u gradovima, bio je vezivanje crvene vunene niti oko ruke deci svakog proleća da bi ih štitila od bolesti.
Majski mesec se gleda u tišini: Verovanje da izgovorena reč u maju ostaje pod zvezdama
U narodnoj tradiciji, maj je mesec pun života, ali i pun znakova. Verovalo se da ako se dugo gleda u mlad mesec u maju, a pri tom se nešto pomisli ili izgovori – to se ne zaboravlja. Ne od strane čoveka, već od strane neba.
Možda vas zanima:
CRVENA NIT OKO RUKE: Kako je običaj sa vunenim koncem postao srpski lek protiv prolećnih bolesti?
Ponekad se naizgled najobičniji detalji kriju iza ozbiljnih narodnih rituala. Jedan od takvih običaja, skoro zaboravljen u gradovima, bio je vezivanje crvene vunene niti oko ruke deci svakog proleća da bi ih štitila od bolesti.
Majski mesec se gleda u tišini: Verovanje da izgovorena reč u maju ostaje pod zvezdama
U narodnoj tradiciji, maj je mesec pun života, ali i pun znakova. Verovalo se da ako se dugo gleda u mlad mesec u maju, a pri tom se nešto pomisli ili izgovori – to se ne zaboravlja. Ne od strane čoveka, već od strane neba.
Možda vas zanima:
CRVENA NIT OKO RUKE: Kako je običaj sa vunenim koncem postao srpski lek protiv prolećnih bolesti?
Ponekad se naizgled najobičniji detalji kriju iza ozbiljnih narodnih rituala. Jedan od takvih običaja, skoro zaboravljen u gradovima, bio je vezivanje crvene vunene niti oko ruke deci svakog proleća da bi ih štitila od bolesti.
Majski mesec se gleda u tišini: Verovanje da izgovorena reč u maju ostaje pod zvezdama
U narodnoj tradiciji, maj je mesec pun života, ali i pun znakova. Verovalo se da ako se dugo gleda u mlad mesec u maju, a pri tom se nešto pomisli ili izgovori – to se ne zaboravlja. Ne od strane čoveka, već od strane neba.
Kada neko premine, njegova stolica se ili skloni, ili se prekriva maramom. Ako ostane otkrivena – to je znak da se čeka još jedna reč.
Prazna stolica u tišini – poziv bez glasa
Najopasnije je, verovalo se, ako se: – večera služi u tišini,
– neko ne dođe, a niko ga ne pominje,
– a stolica ostane otvorena, „kao da čeka.“
U tim slučajevima, starije žene bi znale da ustanu i kažu tiho:
„Ako je došao, nek pojede i ode. Ako nije – neka mu je put dobar.“
Ponekad bi uzimale malo hleba, stavile na tanjir i ostavile ga u kuhinji, da se duša „ne naljuti što nije dočekana.“
Znakovi da je neko „seo“ a ne vidi se
Narodna verovanja govore da ako: – plamen sveće zatreperi bez promaje,
– pas laje ka praznoj stolici,
– dete gleda u nju i smeje se –
onda „neko sedi gde ne vidimo“.
U selima oko Ivanjice i Raške, žene bi tada rekle:
„Ne diraj stolicu, nek sedne pa da ide kad se smiri.“
Kako se prekida neželjeni dolazak
U narodnim običajima, ako se oseti nelagoda oko prazne stolice, radi se sledeće: – stolica se okrene licem ka zidu,
– preko nje se prebaci peškir,
– ili se ispod nje stavi drvo drenovog štapića, koji „ne prima dušu.“
Tako se „gost“ ne tera, već mu se pokazuje da to nije vreme da ostaje.
Zaboravljeno pravilo koje se i danas oseća
Iako danas retko razmišljamo o rasporedu sedenja, i dalje nam je neprijatno kad u punoj sobi jedna stolica zjapi prazna.
U nekim porodicama, bake i dalje, iz navike, sklanjaju stolicu koja nema svog čoveka te večeri – „da ne pravi tišinu u razgovoru.“
Mesto koje čeka – i kad niko ne dolazi
Prazna stolica u narodnoj tradiciji nije simbol gubitka.
Ona je mesto poštovanja. Mesto koje zna da čeka, ali i zna kad je vreme da se ode.
Zato je ne ostavljaj tek tako. I ne ignoriši ako te pogleda više nego što treba.
Jer možda nije za tebe – ali neko misli da jeste.
REŠENJE ISTORIJSKE ZAGONETKE: Evo zašto su Banaćani "Lale"
Banaćani su Lale, Čačani Grebići, Paraćince zovu DŽigerani, Kruševljane Čarapani, Jagodince Ćurani... Zbog poljoprivredne kulture kojom se masovno bave, Leskovčanima je prilepljen nadimak Paprikari. A svi su Srbi, istih korena, samo iz različitih krajeva zemlje. Svaki nadimak ima svoju legendu ili istorijsku pozadinu, a poreklo šaljivog naziva za Banaćane krije posebno zanimljivu priču.
KOCKA, PIJANSTVO I DUGOVI: Ko je bio sin Vuka Karadžića?
VUK Stefanović Karadžić ostavio je neizbrisiv trag u srpksoj istoriji kao srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Međutim, reformator našeg jezika u privatnom životu suočavao se sa brojnim skandalima. Sa suprugom Anom Kraus imao je jedanaestoro dece, a preživelo je samo dvoje - Mina i Dimitrije. Polagao je nade u sina, misleći da će imati sjajnu budućnost i imresivnu karijeru, ali Vukov naslednik je krenuo stanputicom.
OVAKO JE PRAVILNO:Slavska i ikona Hrista imaju POSEBNA mesta
U pravoslavnoj tradiciji, ikona zauzima posebno mesto u duhovnom životu vernika. Ona nije samo umetnički prikaz svetitelja ili Hrista, već na neki način i znak prisustva svetog u svakodnevici i našem domu.
ZABORAVLJENI ZNAČAJ VRTLOGA NA SRPSKIM REKAMA: Zašto su rečni virovi imali poseban status u narodnim pričama?
U srpskoj narodnoj tradiciji rečni virovi nisu bili samo prirodne pojave, već mesta sa posebnim, često misterioznim značajem. Mnogi virovi širom Srbije vekovima su okruženi legendama, verovanjima i pričama koje govore o njihovim neobičnim moćima i tajanstvenim stanovnicima.
POVERENJE U „SUDBINU“ U SRPSKIM PRIČAMA: Kako su naši preci verovali u predodređenost životnih događaja?
U srpskoj narodnoj tradiciji, sudbina je oduvek imala posebno mesto. Narodne priče i predanja često su govorili o sudbini kao o nečem unapred određenom, što se ne može izbeći i što upravlja životima ljudi bez obzira na njihove želje i odluke.
Komentari(0)