Konac koji se ne vezuje: Običaj da se nit iz razboja ostavi kraj kolena da ponese misao koju ne treba izgovoriti
U narodnoj tkanini, svaki konac ima svoje mesto – osim jednog. U nekim selima centralne Srbije, žene su ostavljale jedan kraj konca nedovezan, pušten da visi sa razboja pored kolena. Verovalo se da ta nit nosi ono što se u tkanju ne izgovara, ali se mora pustiti.
Tkanje u srpskoj tradiciji nije bilo samo zanat. Bila je to tiha molitva, razgovor s mislima i način da se nešto kaže – bez reči. U tom procesu, postojao je običaj da se jedan konac ostavi nepovezan. Umeće koje se prenosilo sa majke na ćerku, ali samo kad ćerka zna da ćuti. Taj konac, spušten kraj kolena, nije imao ukrasnu funkciju, niti se plete kasnije. On je tu da ponese – ono što žena ne može da izgovori.
Tkanje kao prostor za misao, a ne samo za nit
Tkanje u razboju počinjalo je ujutru, najčešće uz molitvu ili tišinu. Prvi konci vukli su se čvrsto, da „kuća stoji“. Boje su birane prema godišnjem dobu, ali jedan konac – obično beo, ponekad crven – ostavljao se za kraj.
Nije imao ulogu u mustri. Samo je visio. Bio je kao znak da ni jedna tkanina nije potpuno gotova, dok se sve u čoveku ne smiri.
Zašto se konac ne veže do kraja
Verovalo se da kad se sve veže, nema kud da prođe ono što ostaje u grudima. Zato se jedna nit mora ostaviti – da ona „izađe“, a da ne ostane u duši.
Ako je žena u tkanju nosila bol, strah, tajnu, ili neku staru misao koju nije mogla da kaže ni sebi – ona bi znala da se taj konac ne dira. Ne stavlja se u mustru, ne seče se, ne poklanja se.
Ponekad bi, kad nit dotakne koleno, žena znala da je vreme da stane. Da pređe rukom preko tkanine i da izgovori sebi:
„Ostaviću i ovo – da ode, a da ne vučem za sobom.“
Gde završava nit koja visi
Nakon što se tkanje završi, nit se ne odseca. Umeće je znati gde da staneš, a ne kad da presečeš.
Ako je tkanina poklon, nit se urola i ostavlja s unutrašnje strane. Ako ostaje u kući, ponekad se ostavi da viri, kao znak da u kući postoji ono što se još ne zna – ali se prihvata.
U retkim slučajevima, nit se uvije u zdravac i stavlja iza greda, uz rečenicu:
„Neka ode kad zna gde je pošla.“
Zanat koji je govorio kad žene nisu mogle
Mnoge žene nisu imale reči da objasne svoju tugu, bes ili čežnju. Ali su znale kako se radi. Tkanje je bilo mesto gde ruka kaže ono što usta ne smeju. I zato je nit kraj kolena bila najtiša rečenica žene.
Znalo se:
„Ko ima nit bez kraja – taj zna gde mu počinje duša.“
Danas – nit je zaboravljena, ali osećaj ostaje
Danas se tkanje pretvorilo u suvenir, a mustre su postale šeme.
Ali ako negde još postoji razboj, i ako neka žena ponovo sedne da plete bez plana – možda oseti da nešto treba da ostavi.
Ne zato što ne zna da završi.
Nego zato što zna da nije sve njeno da ostane s njom.
PREOTEO ŽENU NAJBOLJEM DRUGU, A U 6. DECENIJI JOVAN DUČIĆ NAPRAVIO JE DETE LEPOTICI OD 19: Pa zgrozio svet ovim potezom
Ljubavni život Jovana Dučića ostavlja bez daha! Pisao je najlepše ljubavne hitove, a u privatni život mu obeležile burne afere.
Poslednji potomak Vuka Karadžića plod je vanbračne afere: Za dlaku izbegao smrt, pa se okrenuo Bogu - slavu stekao posthumno
Od trinestoro potomaka Vuka Karadžića nadživeli su ga samo dvoje, a ovo je interesantna priča o njegovom poslednjem potomku
NEVEROVATNO SRPSKO PREDANJE: Legenda o manastiru kod Niša u kome su žene živele pod muškim imenima da bi se spasile zuluma
Manastir u okolini Niša čuva vekovima staru legendu: Monahinje su se, prema predanju, oblačile u muške mantije i lažno predstavljale, a razlog je tragičan.
TAJNA IMENA AUTOKOMANDE U BEOGRADU: Zašto je kružni tok dobio nemački naziv i kakvu ulogu je imao u Prvom svetskom ratu
Beogradska saobraćajnica nosi naziv koji je ostao kao svedok okupacije: Otkrivamo zašto je taj prostor bio centralna logistička baza Austro-Ugarske vojske.
Čak i vidre znaju da zaplivaju ovom srpskom rekom: Ibar je žila kucavica i simbol grada Kraljeva
Inženjer otkriva šta su najveći rizici za očuvanje njenog biodiverziteta
Komentari(0)