Nenad Jezdić jedan je od najistaknutijih dramskih umetnika današnjice, a danas proslavlja 51. rođendan.
U svom rodnom gradu, Valjevu, završio je osnovnu i srednju. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Predraga Bajčetića.
Član je pozorišta Atelje 212 bio je od 1998. godine, a član Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 2020. godine. Igra i na drugim pozorišnim scenama.
Glumac je odlučio da se skloni iz grada pa tako danas brine o 20 hekrata imanja. Ono za šta se zalaže u javnosti, primenio je na ličnom primeru, a planira da u poljiprivrerdni biznis uključi i svoje četvoro dece jednog dana ukoliko to budu želeli.
- Ja imam svoju šajkaču u selu, čak je i nosim kad obilazim svoj voćnjak. Možda to može izazvati i neki pogrešan prizvuk kod ljudi, ali ja nemam problem sa šajkačom, ja imam svoje selo i ja sam duboko uveren da selo ne može umreti. Istinsku punoću života osećam na selu, ali to me neće udaljiti od scene. Naprotiv. Sebe ovde vidim za ceo život - poručio je Nenad za Blic. Ranije je priznao da se dešava da zbog života i ulaganja na selu, uskrati porodici neke stvari.
- Oni su mi najveća podrška, da mi nije mojih, ne bi bilo ni mene. Uvek me prate, tu i tamo uskratimo im nekad neko zadovoljstvo, nekad preko svoje mere i svojih mogućnosti neke stvari isforsiram, ali ja verujem u sebe. Prvo u sebe, pa u Boga, u selo i moj narod, verujem u Srbiju - isticao je uvek Jezdić.
Ne propušta priliku da kaže koliko voli selo, a priznaje da je život van grada težak, ali da on ne odustaje. Nenad nije samo gazda. On je sa majstorima, vozi traktor, seče drva...
- Kada bi se stručnjaci bavili mnome, verovatno bi dolazak ovde definisali kao beg od svega. Ali zašto da ne budem jak pa da pobegnem od sebe? To sam i uradio. Ovo je ogromno odricanje i podvig, tako da sam ja bio jak da pobegnem od sebe. Od pozorišta, od glume - rekao je Nenad za Blic.
"Samo su oni dostojni pričesti": Otac Predrag Popović dao prave uslove koji ljudi smeju da prime svetu tajnu
Po rečima oca Predraga Popovića ne postoji obavezujući uslov za pričešće osim krštenja. No ako u Svetom pismu ne piše jasan uslov osim krštenja, to ne znači da svako može da se pričešćuje kako hoće.
„Nečista krv“ Bore Stankovića: Kako je Sofkina sudbina ispričala život u starom Vranju
Roman koji nije samo književno delo, već hronika jedne kulture, mentaliteta i ženske sudbine u patrijarhalnom društvu kraja 19. veka. Sofka iz „Nečiste krvi“ nije samo lik – ona je ogledalo Vranja onog doba.
Slavske šare iz Šumadije: Umetnost crtanja voskom na hlebu koja izumire
U selima oko Kragujevca i Topole, sve do sredine 20. veka negovao se neobičan običaj – ukrašavanje slavskog kolača crtežima od voska. Te šare nisu bile samo ukras, već i molitva, poruka i izraz domaćinske časti. Danas ovu tehniku poznaje samo nekoliko žena u Šumadiji.
Govor duvanja na Pešterskoj visoravni: Kako su pastiri komunicirali zvižducima na vetru
Na prostranstvima Pešterske visoravni, gde se reči gube u vetru, pastiri su razvili poseban način komunikacije – kroz zvižduke. Ovaj gotovo zaboravljeni običaj nazivan „govor duva“ bio je deo svakodnevice stočara koji su provodili dane na otvorenom, daleko jedni od drugih.
Vojislav Ilić Mlađi i zaboravljena poezija o Šumadiji: stihovi u kojima se čuje miris zemlje i zvuk zvona
Vojislav Ilić Mlađi, često u senci slavnog imenjaka, ostavio je snažan pesnički trag u srpskoj književnosti početkom 20. veka. Njegove pesme o Šumadiji, narodu i običajima danas su nepravedno zaboravljene, iako su svedočanstvo o vremenu u kojem se narodna duša pretakala u stih.
Komentari(0)