Kad je umrla Milunka Savić iz opštine su rekli "Gde baš u petak": Najodlikovanija žena na svetu, bila je Srpkinja a sahranjena je na sraman način
Život Milunke Savić bio je od početka do kraja borba za pravdu. Ona se borila, ali ništa nije tražila zauzvrat. Poruka koju šalje njena životna priča je "pravda je spora - ali dostižna"
Rođena da bude prva - to je rečenica koja najbolje opisuje Milunku Savić, najodlikovaniju ženu ratnika na svetu.
Rođena u Koprivnici kod Raške 24. juna 1890. godine, kao kći Radenka i Danice, Milunka je da bi zaštitila rođenog brata, povila grudi, sakrila kosu i prerušila se u muškog dobrovoljca zvanog Milun Savić. Tako Milanka postaje vojnik u Drinskoj diviziji.
U rat kreće kao muškarac. U Balkanskim ratovima 1912. godine i 1913. godine borila se preobučena u muškarca. Njen pol je otkrilo bolničko osoblje, posle ranjavanja u Bregalničkoj bici, skoro godinu dana posle pristupanja srpskoj vojsci.
Možda vas zanima:
5 GENIJALNIH ŽENA KOJE SU KRŠILE PRAVILA, MEĐU NJIMA I JEDNA SRPKINJA: Jake i neustrašive, ONE su promenile svet!
One su kršile pravila i podigle glas da bi žene današnjice živele slobodno
ZAŠTO JE MILUNKA SAVIĆ OŠIŠALA KOSU, POVILA GRUDI I KRENULA U RAT? Muž je napustio, sama odgajala 3 ćerke i 30 siročića
Milunka Savić umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine, a kao amanet srpskom rodu ostavila je iza sebe hrabra dela da pokažu kako može bez išta da se uradi sve i više od toga
Možda vas zanima:
5 GENIJALNIH ŽENA KOJE SU KRŠILE PRAVILA, MEĐU NJIMA I JEDNA SRPKINJA: Jake i neustrašive, ONE su promenile svet!
One su kršile pravila i podigle glas da bi žene današnjice živele slobodno
ZAŠTO JE MILUNKA SAVIĆ OŠIŠALA KOSU, POVILA GRUDI I KRENULA U RAT? Muž je napustio, sama odgajala 3 ćerke i 30 siročića
Milunka Savić umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine, a kao amanet srpskom rodu ostavila je iza sebe hrabra dela da pokažu kako može bez išta da se uradi sve i više od toga
Možda vas zanima:
5 GENIJALNIH ŽENA KOJE SU KRŠILE PRAVILA, MEĐU NJIMA I JEDNA SRPKINJA: Jake i neustrašive, ONE su promenile svet!
One su kršile pravila i podigle glas da bi žene današnjice živele slobodno
ZAŠTO JE MILUNKA SAVIĆ OŠIŠALA KOSU, POVILA GRUDI I KRENULA U RAT? Muž je napustio, sama odgajala 3 ćerke i 30 siročića
Milunka Savić umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine, a kao amanet srpskom rodu ostavila je iza sebe hrabra dela da pokažu kako može bez išta da se uradi sve i više od toga
"Kada su došli da mi daju pomoć, kažu "Pa ovo je žensko!" Onda se okreću meni i pitaju me: "Jesi li ti curica?" Ja kažem jesam", pričala je Milunka.
Milunka je tokom ratovanja ranjavana devet puta.
U Prvom svetskom ratu, takođe se prijavila kao dobrovoljac. Primili su je Vojvoda Putnik i Kralj Aleksandar - koji ju je odredio u Drugi puk. Bila je deo „Gvozdenog puka“, najelitnijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“.
Milunka se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine u Makedoniji je teško ranjena u glavu i tako povređena se povlačila preko Albanije. Posle nekoliko meseci oporavka vratila se na Solunski front, gde je učestvovala u bitkama, na leto i jesen 1916. godine. Tu se istakla u bici na Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je „gvozdeni puk“ bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji. Tada je zarobila 23 bugarska vojnika.
"Mi smo pevali kad' nam je bilo najteže, zapevali smo kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri su plakali slušajući nas, i govorili su: Kakav divan narod. Pevali smo kad' smo umirali na ostvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solunskom frontu...
- Milunka Savić
Dobila je mnoga odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju „Miloš Obilić“.
Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.
Ljubavni život Milunke Savić
Nakon rata i formiranje nove države Kraljevine SHS/Jugoslavije boravi sa vojnom službom u Mostaru. Tamo upoznaje u vojsci osam godina mlađeg Veljka Gligorijevića za kojeg se ubrzo udaje. Nakon demobilizacije, 1920. godine, Milunka kao vojni veteran i Solunac dobija od države po zakonu imanje od osam jutara zemlje u Stepanovićevu kraj Novog Sada. Ovo naselje je formirano dodelom zemlje vojnim veteranima. U ovom naselju, Milunka je na svom imanju sazidala kuću a 1924. godine sa suprugom Veljkom dobija kćerku Milenu.
Zbog nesuglasica, njen brak sa Veljkom se raspada i ona se po razvodu 1929. godine seli u Beograd gde dobija posao u jednoj od najmoćnijih finansijskih institucija Kraljevine Jugoslaviji.
Printscreen/Youtube
U pitanju je tadašnja Hipotekarna banka, bivša Uprava fondova Kraljevine Srbije, u čijoj velelepnoj zgradi se danas nalazi Narodni muzej u Beogradu. Pošto nije imala škole i stručne spreme, dobila je jedini posao koji je mogla da obavlja, a to je posao spremačice koga se kao časna žena ne samo nije stidela, već ga je vrlo savesno obavljala.
Napredovala je u službi i rukovodila je čistačicama zgrade Hipotekarne banke, dok je imala, odličnu platu za to vreme i za takvu vrstu posla, koja je bila na nivou jednog lekara ili inžinjera. Treba imati u vidu da je Milunka pripadala generaciji žena sa sela koje su od malih noga sticale radnu naviku i kondiciju da obavljaju raznovrsne kućne i poljske poslove kao i poslove oko marve.
Printscreen/Youtube
Milunka je tada kao samohrana majka bila u stanju da sagradi ponovo vrlo pristojnu kuću na Voždovcu, nedakeko od voždovačke crkve Svetih cara Konstantina i carice Jelene, koja se u to vreme takođe gradi. Tada su se na Voždovcu kupovali placeve i gradili kuće mahom oficiri i državni činovnici.
Milunka ima veliki ljubav prema deci pa se posvećeno odlučuje bavi humanitarnim i hraniteljskim radom. Pored svoje ćerke, usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju (1921—2004), svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis.
"Moja majka je bila jedina rođena ćerka, a ostale tri su bile usvojene. Mislim da su u dokumentima čak bile prijavljene i pod istim datumom rođenja. Baba ih je volela sve isto," ispričao je unuk Milunke Savić, Dejan Stankov.
Veljko je imao posao u pošti. Kasnije je premešten u Banjaluku. Ubrzo je zapostavio porodicu, a brak je bio ugašen.
Milunka je sama odgajala četvoro dece, a potom je polako, jedno po jedno usvajala i pomagala oko tridesetoro dece koje je dovodila iz svog rodnog sela.
Obrazovanje koje njoj bilo uskraćeno, Milunka je pružala drugima.
"Ona nije gledala da li joj je neko rod ili komšiluk. Ona je pomagala svakom detetu za koje je mislila da je bistrije, a koje nije moglo biti školovano," govorio je njen unuk.
"Ona je iškolovala 25 ljudi sigurno. I svi su nalazili tu i hranu i sve. Baba kuva kupus, pasulj i sad dođe neko ko je gladan i baba dospe malo vode i nema veze, svima lepo, svi jedemo," seća se njen unuk.
Printscreen/Youtube
U Srbiji je bila nepravedno zapostavljena, unuci se sećaju da su babu pozivali pred kamere samo kada je trebalo da je pokažu nekome. Tada se baba obuče u najlepše odelo, stavi ordenje i ode.
"Kada imate Milunku kao babu, svi misle da je ona i prema nama bila ratnik. Nije, ona je bila baka koja te stavi u krilo, pomazi te, priča ti priče, poljubi te... ", sećaju se njeni unuci koji kažu da je Milunka bila prava baka koja je okupljala svoju porodicu.
Poslednje dane života Milunka Savić provodi u stanu u Braće Jerkovića koje je dobila od grada Beograda.
Printscreen/Youtube
Umrla je u 81. godini, 5. oktobra 1973. godine.
"Sećam se bio je petak, oktobar mesec, jako toplo, ja zovem oca i odmah odemo u skupštinu grada da prijavimo da je baba umrla, takav je bio dogovor da bi se ona sahranila sa svim počastima kako dolikuje. Oni nam kažu: "Gde sad u petak, dođite u ponedeljak,"" seća se dobro njen unuk.
Porodica je sahranjuje na Novom groblju u Beogradu.
"Neki su čak našli da su 50metara od njenog grobnog mesta sahranjeni njeni neprijatelji, ljudi protiv kojih se borila. To je bilo tačno. Ali tu ima neke simbolike, to je njen život," kaže unuk.
Spomenik Milunki Savić prvo je podignut u Jošaničkoj banji. Tek juna 2024. godine, spomenik Milunki Savić podignut je na uglu ulica Meštrovićeve i Braće Jerković, u opštini Voždovac. Ovaj spomenik je otkriven 27. juna 2024. godine, uoči Vidovdana, dana rođenja Milunke Savić.
Na spomeniku je prikazana Milunka Savić sa puškom u desnoj ruci i devojčicom u levoj ruci, simbolizujući njenu borbu u ratovima od 1912. do 1918. godine i njenu brigu o deci, uključujući usvojenu decu i siročad.
Njeni posmrtni ostaci prebačeni su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti.
Kad je Meša Selimović ostavio ženu i dete zbog ćerke čuvenog Srbina svi ga odbacili kao krpu: Ovako je zaista skončao, ona je satima grlila njegovo ukočeno telo
"Bosna je teška, teretna zemlja u kojoj nije lako živjeti ako si centimetar viši od ostalih. A meni je sudbina dodelila taj centimetar i osudila na vječno ispaštanje" čuvene su reči Meše Selimovića koje umnogome oslikavaju, zapravo, ceo njegov život.
Kad je umrla Milunka Savić iz opštine su rekli "Gde baš u petak": Najodlikovanija žena na svetu, bila je Srpkinja a sahranjena je na sraman način
Život Milunke Savić bio je od početka do kraja borba za pravdu. Ona se borila, ali ništa nije tražila zauzvrat. Poruka koju šalje njena životna priča je "pravda je spora - ali dostižna"
Biljka koja „čuva san“: Tajno značenje zdravca u zaštiti od loših snova
Zdravac je u srpskoj tradiciji mnogo više od ukrasa za slavsku vodicu i svadbene vence. U narodnom verovanju, grančica zdravca pod jastukom štitila je od košmara, mesečarenja i glasova iz sna.
Zašto se verovalo da sveća koja se sama ugasi najavljuje nevidljivog gosta?
U starim srpskim domaćinstvima verovalo se da ako se sveća ugasi sama od sebe, to znači da je nevidljivi gost zakoračio u dom. Tišina, poštovanje i poseban ritual paljenja nove sveće bili su način da se kuća zaštiti.
Šuma koja peva pred nevreme: Drevno verovanje da drveće šapatom upozorava na promenu sudbine
U predanjima brdskih krajeva Srbije, šuma nije bila samo priroda. Bila je živo biće koje zna kad dolazi promena. Kada počne da peva bez vetra, govorili su naši stari – nije samo nevreme na putu, već i preokret za one koji umeju da čuju.
Komentari(0)