U starim srpskim domaćinstvima verovalo se da ako se sveća ugasi sama od sebe, to znači da je nevidljivi gost zakoračio u dom. Tišina, poštovanje i poseban ritual paljenja nove sveće bili su način da se kuća zaštiti.
U tradicionalnim kućama širom Srbije, svetlost sveće bila je više od običnog plamena. Sveća je označavala granicu između svetova – između živih i nevidljivih. Kada bi se sveća sama ugasila, bez vetra ili vidljivog razloga, stari su verovali da to nije slučajnost. Takav trenutak tumačio se kao znak da je nevidljivi gost došao u kuću.
Sveća nije bila samo svetlo – već čuvar doma
U seoskim domaćinstvima, posebno u brdskim krajevima, sveća je gorela za zaštitu kuće, ne samo za osvetljenje.
Možda vas zanima:
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Zaboravljeni običaj “kućnog drveta”: Zašto su Srbi sadili bukvu ili hrast pored kuće i verovali da će u njemu ostati duša domaćina
U mnogim selima Srbije, uz samu kuću se sadio stubasti hrast, bukva ili jablan. Verovalo se da to drvo čuva dom od groma, pamti reči ukućana i da se duša domaćina, po smrti, nastani u njegovoj krošnji.
Možda vas zanima:
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Zaboravljeni običaj “kućnog drveta”: Zašto su Srbi sadili bukvu ili hrast pored kuće i verovali da će u njemu ostati duša domaćina
U mnogim selima Srbije, uz samu kuću se sadio stubasti hrast, bukva ili jablan. Verovalo se da to drvo čuva dom od groma, pamti reči ukućana i da se duša domaćina, po smrti, nastani u njegovoj krošnji.
Možda vas zanima:
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Zaboravljeni običaj “kućnog drveta”: Zašto su Srbi sadili bukvu ili hrast pored kuće i verovali da će u njemu ostati duša domaćina
U mnogim selima Srbije, uz samu kuću se sadio stubasti hrast, bukva ili jablan. Verovalo se da to drvo čuva dom od groma, pamti reči ukućana i da se duša domaćina, po smrti, nastani u njegovoj krošnji.
Možda vas zanima:
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Zaboravljeni običaj “kućnog drveta”: Zašto su Srbi sadili bukvu ili hrast pored kuće i verovali da će u njemu ostati duša domaćina
U mnogim selima Srbije, uz samu kuću se sadio stubasti hrast, bukva ili jablan. Verovalo se da to drvo čuva dom od groma, pamti reči ukućana i da se duša domaćina, po smrti, nastani u njegovoj krošnji.
Možda vas zanima:
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Zaboravljeni običaj “kućnog drveta”: Zašto su Srbi sadili bukvu ili hrast pored kuće i verovali da će u njemu ostati duša domaćina
U mnogim selima Srbije, uz samu kuću se sadio stubasti hrast, bukva ili jablan. Verovalo se da to drvo čuva dom od groma, pamti reči ukućana i da se duša domaćina, po smrti, nastani u njegovoj krošnji.
Ljudi nisu tražili racionalno objašnjenje.
Već su znali: to nije dobro. Treba paziti.
Kako su domaćini reagovali kada se sveća sama ugasi
Kada bi se to dogodilo, običaj je nalagao da se sveća ne pali odmah na istom mestu.
Najpre bi domaćin ili domaćica tiho rekla:
„Dobro došao, ali ostani samo koliko treba.“
Potom bi:
- ugaslu sveću sklonili sa stola,
- zapalili novu na drugoj strani kuće,
- i ostavili je da gori tiho, bez pompe.
Ako se sveća ugasila tri puta zaredom, verovalo se da gost traži nešto više – često se tada palila sveća za pokojne i šaputala molitva.
Zašto se verovalo da dolaze nevidljivi gosti
Stari Srbi su verovali da duše preminulih, ali i bića iz narodnih predanja – vetrenjaci, nevidljivi čuvari doma, čak i neželjeni duhovi – traže svetlost da bi se orijentisali.
Kada naiđu na zapaljenu sveću, mogli bi zatražiti mesto – ali ako naiđu na pažnju domaćina, odlazili bi mirno.
Pojava ugašene sveće bez vidljivog uzroka bila je upozorenje: nešto traži da bude primećeno.
Šta se dalje preduzimalo
Posle ovakvog događaja, ukućani su vodili računa:
- Kuća bi ostajala tiha do zore,
- Deca nisu smela da trče ili viču,
- Nije se iznosila voda iz kuće dok ne svane dan,
- Nije se ostavljala stolica prazna za stolom.
Sledećeg dana obično bi domaćica obavila kratak obred: iznošenje hleba ili vode za pokojne ispod voćke u dvorištu.
Danas – znak koji možda i dalje osećamo
Iako danas većina sveće koristi samo za romantičnu atmosferu, i dalje, kad plamen zatreperi ili nestane bez razloga, ljudi na trenutak zastanu.
Možda u savremenom svetu nema mesta za duhove.
Ali ima mesta za osećaj.
A stari su znali:
„Kad plamen padne sam, nije ostao bez daha. Ostao je bez mesta.“
Zašto se verovalo da sveća koja se sama ugasi najavljuje nevidljivog gosta?
U starim srpskim domaćinstvima verovalo se da ako se sveća ugasi sama od sebe, to znači da je nevidljivi gost zakoračio u dom. Tišina, poštovanje i poseban ritual paljenja nove sveće bili su način da se kuća zaštiti.
Šuma koja peva pred nevreme: Drevno verovanje da drveće šapatom upozorava na promenu sudbine
U predanjima brdskih krajeva Srbije, šuma nije bila samo priroda. Bila je živo biće koje zna kad dolazi promena. Kada počne da peva bez vetra, govorili su naši stari – nije samo nevreme na putu, već i preokret za one koji umeju da čuju.
Zašto se u narodnom verovanju stolica ne ostavlja prazna za vreme večere: Mesto bez tela, ali s dušom
U starim srpskim domaćinstvima, posebno na selu, prazna stolica za stolom uveče nije bila slučajnost – već poziv. Verovalo se da mesto bez tela može da privuče onoga koga više nema. Ili onoga ko je nekada sedeo tu – ali nije stigao da se oprosti.
Zašto se verovalo da vuk može imati “čovečiju senku”: Priče o ljudima koji su rođeni s vukom uz leđa
U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.
Ko čuje šapat iz klasja: Verovanje da polje govori pred promenu sudbine
U narodnom predanju Srbije, klas žita nije bio samo simbol plodnosti, već i znak. Verovalo se da u posebnim trenucima, kada sve miruje, klas može da šušne, zadrhti – i progovori. Onaj ko to čuje, neće ostati isti.
Komentari(0)