NJIHOVU HRABROST ISTORIJA NE PAMTI Kako su NAŠIM VOJNICIMA i neprijatelji došli na sahranu
Razarač Zagreb bio je treći od tri broda serije jugoslovenskih razarača klase Beograd i najmoderniji ratni brod Kraljevine Jugoslavije.
Kada je 17. aprila 1941. potpisana bezuslovna kapitulacija Jugoslovenske kraljevske vojske, njegova dva oficira, zajedno sa svojim brodom, otišli su u istoriju kao heroji, a nama ostavili amanet za pamćenje.
Tokom Aprilskog rata 1941. godine, Milan Spasić i Sergej Mašera bili su oficiri razarača Zagreb koji se nalazio u Boki kotorskoj. Ovaj bojni brod bio je izložen napadima neprijateljske avijacije, ali je pretrpeo samo neznatna oštećenja. Veći napad na Boku kotorsku i brodove koji su se tu našli, zbio se 13. aprila, ali Zagreb je i tada ostao gotovo netaknut.
Vest o primirju dospela je u Boku kotorsku 15. aprila i saopštena je komandantima svih brodova uz upozorenje da se zabranjuje uništenje brodova i otvaranje vatre na neprijateljske avione. Kada je 17. aprila stigla vest o kapitulaciji i kada su Italijani počeli da ulaze u Boku kotorsku, posadama je naređeno da napuste brodove.
Možda vas zanima:
20. OKTOBRA 25 MLADIĆA JE SIŠLO U ŠAHTOVE BEOGRADA: Nakon toga su umrli u duševnoj bolnici!
Dok se iznad šahtova čuo bat novog „moravca“, ispod, duboko u kanalizaciji, krila se SS divizija koja mesecima nije videla dan
DUNAVSKI VILENJAK Neverovatna tajna koju čuva Dunav u blizini Negotina!
Nakon poraza Nemačke vojske na Istočnom frontu, saveznički avioni započeli su napade na nacističke brodove u podmornice u Crnom moru. Zbog toga, početkom avgusta 1944. godine, direktor brodogradilišta i luke u Konstanci, admiral Paul Zib, organizuje sve raspoložive brodove u jednu formaciju i počinje operaciju povlačenja Dunavom do Nemačke pod nazivom Dunavski vilenjak. Iako je Dunav bio potpuno prohodan za brodove, to nije bio slučaj i za podmornice
Možda vas zanima:
20. OKTOBRA 25 MLADIĆA JE SIŠLO U ŠAHTOVE BEOGRADA: Nakon toga su umrli u duševnoj bolnici!
Dok se iznad šahtova čuo bat novog „moravca“, ispod, duboko u kanalizaciji, krila se SS divizija koja mesecima nije videla dan
DUNAVSKI VILENJAK Neverovatna tajna koju čuva Dunav u blizini Negotina!
Nakon poraza Nemačke vojske na Istočnom frontu, saveznički avioni započeli su napade na nacističke brodove u podmornice u Crnom moru. Zbog toga, početkom avgusta 1944. godine, direktor brodogradilišta i luke u Konstanci, admiral Paul Zib, organizuje sve raspoložive brodove u jednu formaciju i počinje operaciju povlačenja Dunavom do Nemačke pod nazivom Dunavski vilenjak. Iako je Dunav bio potpuno prohodan za brodove, to nije bio slučaj i za podmornice
Možda vas zanima:
20. OKTOBRA 25 MLADIĆA JE SIŠLO U ŠAHTOVE BEOGRADA: Nakon toga su umrli u duševnoj bolnici!
Dok se iznad šahtova čuo bat novog „moravca“, ispod, duboko u kanalizaciji, krila se SS divizija koja mesecima nije videla dan
DUNAVSKI VILENJAK Neverovatna tajna koju čuva Dunav u blizini Negotina!
Nakon poraza Nemačke vojske na Istočnom frontu, saveznički avioni započeli su napade na nacističke brodove u podmornice u Crnom moru. Zbog toga, početkom avgusta 1944. godine, direktor brodogradilišta i luke u Konstanci, admiral Paul Zib, organizuje sve raspoložive brodove u jednu formaciju i počinje operaciju povlačenja Dunavom do Nemačke pod nazivom Dunavski vilenjak. Iako je Dunav bio potpuno prohodan za brodove, to nije bio slučaj i za podmornice
Oficiri Spasić i Mašera teško su podneli krah Jugoslavije. Iako borbu nije bilo moguće nastavili, njih dvojica doneli su jednu od najhrabrijih patriotskih odluka - da razarač Zagreb ne predaju, već da junački, zajedno sa svojim brodom, nestanu u mračnim dubinama Jadrana.
vikipedija
Razarač je prvobitno napustila posada, zatim mlađi oficiri, a oko 14 časova pristigao je motorni čamac koji je trebalo da preveze komandanta, prvog oficira, artiljerijskog narednika i poručnike Spasića i Mašeru.
Međutim, Spasić i Mašera su odbili da napuste brod, rekavši komandantu da će pripaliti štapine koji su vodili do municionih komora. Stavljen pred svršen čin, komandant se sa ostalima udaljio.
Samo nekoliko minuta kasnije, začula se prva, a zatim i druga jaka eksplozija, a jedan od najmodernijih ratnih brodova Jugoslavije otputovao je u plavi ambis zajedno sa svojim hrabrim oficirima.
Mašera i Spasić su poslednji put viđeni kako pozdravljaju zastavu Jugoslavije neposredno pre eksplozije.
Telo Milana Spasića sutradan su pronašli ribari, dok telo Sergeja Mašere nikada nije pronađeno. Spasić je sahranjen 19. aprila na vojničkom groblju u Savini, kraj Herceg Novog, a na njegovom spomeniku uklesano je i ime njegovog druga iz klase Sergeja Mašere.
Istorija kaže da se na sprovodu pojavilo mnoštvo građana, mornara, njihovih drugova, ali i vod italijanskih, neprijateljskih vojnika, koji su, impresionirani junaštvom i patriotizmom, došli da odaju vojne počasti, prenosi dnevno.rs.
Godine 1942, Spasić i Mašera posthumno su odlikovani Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima četvrtog reda, a u okviru jedne britanske kasarne na Malti postavljena je spomen ploča posvećena ovim hrabrim oficirima.
Zašto se nekada verovalo da kiša „nosi reči žena“: Narodni običaji prizivanja i zaustavljanja kiše u Srbiji
U mnogim selima Srbije, naročito u vreme žetve, verovalo se da kiša dolazi kada žena izgovori tešku, nestrpljivu ili neiskrenu reč. Kiša, govorilo se, ne pada sama – ona sluša. I zato se zaustavljala tišinom, molitvom ili tiho zapaljenim trnjem.
“Vrtić” od kiselog mleka i kukuruza: Starinsko zapečeno jelo iz Šumadije koje greje i kad se jede hladno
U selima Šumadije nekada se za večeru služio vrtić – jednostavno zapečeno jelo od kukuruznog brašna, kiselog mleka i domaćeg sira. Pripremano bez jaja i kvasca, jelo se toplo uz mladi luk ili hladno za doručak.
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
Drvo koje se ne sme dirati: Zapisano drvo kao kućni svetac u srpskoj narodnoj tradiciji
U mnogim selima Srbije, postoji drvo koje se ne seče, ne potkresuje, ne dira bez potrebe – jer je „zapisano“. Veruje se da u njemu boravi svetac, duh sela ili predak, a svako nepoštovanje vodi u bolest, neslogu ili nesreću.
Tkanje sudbine: Ko su bile „privezi“ – žene koje vezuju život za nit
U narodnom verovanju Srbije postojale su žene koje nisu lečile biljem ni molitvom – već koncem. Zvale su se „privezi“, a njihov posao bio je da vežu sreću, zdravlje, ljubav ili život, koristeći samo nit, čvor i tišinu.
Komentari(0)