Šala koja potiče iz paganskog kulta – zašto su devojke gurnute u reku na Đurđevdan?
U pojedinim selima Srbije, na Đurđevdan se i danas može videti običaj koji izgleda kao bezazlena zabava: devojke se gurnu u reku, uz smeh i veselje, a zatim brzo izvuku na obalu. Međutim, iza te slike krije se drevna paganska radnja, duboko ukorenjena u religioznoj tradiciji. Veselin Čajkanović, najveći srpski mitolog, tvrdi da ovde imamo ostatke rituala žrtvovanja vodi, poznatog kao "sveta svadba", u kojoj reka uzima nevestu da bi priroda bila plodna.
Božanstvo reke i "nevesta" koju treba darivati
U davnoj prošlosti, reka nije bila samo prirodni resurs – ona je imala svoje božanstvo, duh ili silu, kojoj je trebalo udovoljiti. Na Đurđevdan, kada simbolično počinje nova vegetaciona godina, devojka bi bila odabrana da simbolično postane nevesta vode – prinošena kao žrtva da bi usevi rodili, stoka se množila, a ljudi bili zdravi.
Možda vas zanima:
Šta je “prelaženje preko vode” u narodnim verovanjima: Kako su Srbi zamišljali smrt pre hrišćanstva
Pre nego što je raj dobio kapije i pakao plamen, smrt je u srpskom predanju bila tiho “prelaženje preko vode”. Reka je bila granica sveta živih i mrtvih, a duša – putnik sa pitanjem: da li će preći ili ostati?
KO JE BIO DOMAĆI Nevidljivi duh koji čuva kuću, jede prvi i nestaje kad se izgubi poštovanje
U staroj srpskoj tradiciji, svaka kuća imala je svog „domaćeg“ – nevidljivog duha koji čuva ognjište, porodicu i mir. Poštovan tiho, hranjen simbolično, ovaj duh je bio prvi znak da je kuća živa – i prvi koji bi nestao kada dom počne da se raspada iznutra.
Možda vas zanima:
Šta je “prelaženje preko vode” u narodnim verovanjima: Kako su Srbi zamišljali smrt pre hrišćanstva
Pre nego što je raj dobio kapije i pakao plamen, smrt je u srpskom predanju bila tiho “prelaženje preko vode”. Reka je bila granica sveta živih i mrtvih, a duša – putnik sa pitanjem: da li će preći ili ostati?
KO JE BIO DOMAĆI Nevidljivi duh koji čuva kuću, jede prvi i nestaje kad se izgubi poštovanje
U staroj srpskoj tradiciji, svaka kuća imala je svog „domaćeg“ – nevidljivog duha koji čuva ognjište, porodicu i mir. Poštovan tiho, hranjen simbolično, ovaj duh je bio prvi znak da je kuća živa – i prvi koji bi nestao kada dom počne da se raspada iznutra.
Možda vas zanima:
Šta je “prelaženje preko vode” u narodnim verovanjima: Kako su Srbi zamišljali smrt pre hrišćanstva
Pre nego što je raj dobio kapije i pakao plamen, smrt je u srpskom predanju bila tiho “prelaženje preko vode”. Reka je bila granica sveta živih i mrtvih, a duša – putnik sa pitanjem: da li će preći ili ostati?
KO JE BIO DOMAĆI Nevidljivi duh koji čuva kuću, jede prvi i nestaje kad se izgubi poštovanje
U staroj srpskoj tradiciji, svaka kuća imala je svog „domaćeg“ – nevidljivog duha koji čuva ognjište, porodicu i mir. Poštovan tiho, hranjen simbolično, ovaj duh je bio prvi znak da je kuća živa – i prvi koji bi nestao kada dom počne da se raspada iznutra.
U starim slovenskim i balkanskim verovanjima, voda je imala ulogu plodonosnog principa – ali i nezasite sile koja traži ljudski život. Guranjem devojke u reku, zajednica je obavljala čin simboličke zamene – umesto stvarne žrtve, darovala je gest.
Analogna magija u srpskoj tradiciji
Ova praksa pripada tzv. analognoj magiji – verovanju da se sličnim izaziva slično. Kao što reka uzima “nevestu”, tako će zemlja “roditi”. Slične obrede nalazimo i kod starih Egipćana, koji su reci Nilu svake godine žrtvovali devojku, kao i u srpskim narodnim pričama o rekama koje traže žrtvu (npr. legenda o Usudu).
Čajkanović upozorava da je ono što danas izgleda kao nevina šala – nekada bilo deo ozbiljnog religioznog ciklusa koji je regulisao odnos zajednice s prirodom.
Đurđevdan kao dan obnove života
Đurđevdan ima posebno mesto u narodnom kalendaru – to je dan kada se priroda budi, stoka prvi put izvodi na pašu, a voda simbolično postaje “živa”. Obredi kupanja u reci, branje lekovitog bilja i pravljenje venčića od bilja deo su iste simbolike – obnove, zdravlja i životne snage. Guranjem devojke u vodu, ta energija se “pojačava”.
Danas – ritual bez značenja, ali s jakom slikom
U savremenim verzijama, običaj je lišen religioznog značenja, ali zadržao je formu. Meštani ga danas opisuju kao “tradiciju iz mladosti” ili “smešan događaj iz detinjstva”, ali retko ko zna njegovo poreklo. Ipak, činjenica da se običaj i dalje praktikuje – makar i u izmenjenom obliku – pokazuje koliko je duboko ukorenjen u kolektivnoj svesti.
Ovo ime je nekada krasilo sve devojčice: Njima je pravda na prvom mestu
Najpopularnija pesma koja nosi ovo ime je ona koju je pevao Toma Zdravković
Crna proja za duše mrtvih: Zaboravljeno jelo iz planinskih sela oko Tare
Proja bez masti i mleka, ostavljana na prozoru kao dar duhovima predaka
Zašto se Sveti Ilija plaši groma? Stari bog Perun još uvek živi u srpskoj tradiciji
Gromovnik koji vozi vatrena kola – kako je pagansko božanstvo preživelo kao hrišćanski svetac
Kao da je reka uzela nevestu: Đurđevdanski običaj krije tragove prastare žrtve
Šala koja potiče iz paganskog kulta – zašto su devojke gurnute u reku na Đurđevdan?
Šta je “prelaženje preko vode” u narodnim verovanjima: Kako su Srbi zamišljali smrt pre hrišćanstva
Pre nego što je raj dobio kapije i pakao plamen, smrt je u srpskom predanju bila tiho “prelaženje preko vode”. Reka je bila granica sveta živih i mrtvih, a duša – putnik sa pitanjem: da li će preći ili ostati?
Komentari(0)