Peškir za štalu: Zašto su žene u Podrinju tkale poseban peškir koji se nikada nije unosio u kuću

Kiza R

18:00

Kultura 0

U selima uz Drinu postojao je neobičan običaj – tkanje i kačenje posebnog peškira na vrata štale. Nije služio za brisanje, već za zaštitu. Nije se unosio u kuću, niti prao. Imao je svoju šaru, svrhu i dušu.

krave
Rina

U mnogim selima gornjeg Podrinja – od Ljubovije do Krupnja – žene su tokom zime tkale poseban peškir, ne za sebe, ne za goste, već za… štalu. Ovaj peškir, poznat kao „vezan za rog“ ili „peškir za stoku“, kačio se na vrata štale, tik iznad ulaza, i ostajao tamo tokom cele godine. Verovalo se da donosi zdravlje kravama, teladi i konjima, da štiti od uroka i bolesti, i da “čuva mleko u kući”. Niko ga nije smeo uneti unutra – jer se verovalo da se tada “sila iznosi”.

Ne piši na zid – tkanje govori

Ovaj peškir nije bio kao drugi. Nije imao cvetne motive, niti ženstvene boje. Umesto toga, tkale su se stroge, geometrijske šare – najčešće „rogovi“, „konjska glava“, „stepenik“, „kandža“ ili „zatvorena vrata“. Boje su bile tamnije: crvena, braon, plava.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Uzorci nisu bili dekorativni – već zaštitni. Starije žene su znale da prepoznaju po šarama ko je tkao za konja, a ko za kravu.

Kako se peškir postavljao?

Na Đurđevdan, o Svetom Savi ili pred zimu – zavisno od sela – peškir se vezao za drveni klin iznad vrata štale ili direktno na rog na tavanu. Pre postavljanja, žena bi tri puta provukla peškir kroz ruke i šapnula:
„Da mi bude sve živo, zdravo i tiho.“

Peškir se nije dirao. Nije se smeo skinuti do sledeće godine. Ako padne – smatrao se ozbiljnim upozorenjem da nešto nije u redu sa stokom.

Ko je smeo da ga tka?

Peškir za štalu nije mogla tkati svaka žena. To je najčešće radila domaćica kuće ili snaja koja je prvi put postala gazdarica. Verovalo se da ako peškir tka neko ko je zavidan, ili u lošim mislima, neće zaštititi stoku – već joj odmoći.

U nekim selima, peškir je dobijala mlada pri udaji – da „ponese sreću štali u novoj kući“.

Peškir koji ne briše – nego čuva

Zanimljivo je da se ovaj peškir nikada nije koristio kao funkcionalan predmet. Nije služio za ruke, lice, niti kuhinju. Bio je isključivo simbolički predmet – kombinacija molitve, amajlije i porodične tradicije.

Po isteku godine, peškir se ili spaljivao, ili ostavljao među stare stvari na tavan, ali se nikada nije koristio za nešto drugo. Ako je štala bila zdrava cele godine, žena bi peškiru pre skidanja zahvalila – šapatom.

Zaboravljeno, ali ne izbrisano

Danas je ovaj običaj gotovo nestao. Mlade žene ga ne poznaju, a stari peškiri se ponekad mogu videti kao ukras na zidu ili kao “etno dekor” u restoranima – bez da iko zna šta su nekada značili.

Ipak, u selima kao što su Donja Orovica, Gornja Trešnjica i Banjevac, još uvek se priča o tim peškirima. U pojedinim domaćinstvima, baka još uvek okači jedan stari, izbledeli peškir “za svaki slučaj”.

Tkanje kao tiha molitva

Peškir za štalu je podsećanje da je nekada svaki deo domaćinstva bio važan, da su žene u običnim stvarima unosile simboliku i zaštitu, i da ništa nije bilo slučajno – ni šara, ni dan, ni konac.

Možda ga više ne vežemo iznad vrata – ali vredi ga se setiti, zbog načina na koji je jedan komad tkanine znao da čuva celu kuću.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
Podrinje PEŠKIR peškir za štalu stari srpski običaji

Komentari(0)

Loading