Odnos Isidore Sekulić i Ive Andrića do danas intrigira: Dok je on voleo ženu koje nema, Isidora mu pisala pisma
Odnos između nobelovca Ive Andrića i književnice Isidore Sekulić predstavlja jedan od najzanimljivijih i najkompleksnijih u istoriji srpske književnosti
O Andriću je bilo dosta izmišljenih priča i tračeva, a neki od njih kažu da nobelovac bio predmet interesovanja velike Isidore Sekulić. Kaže se da se u zaostavštini našeg nobelovca nalazi i jedno Isidorino pismo i dve razglednice.
Isidora Sekulić je pomno pratila kako se predstavljaju ženski likovi, pa je tako prokomentarisala ženske likove u delima Ive Andrića:
- Primitivna, putena, jednolika žena je tu da bi je muškarac vijao, mamio, plašio, lovio i imao; ili da muškarcu pričini neko stradanje i tako krene u njemu pagano ili pravo junaštvo. Žene su sakrivene, sporedne, ispod života, i nisu ličnosti nego jedino pokretne snage.
Možda vas zanima:
"Na Drini ćuprija" – most koji priča vekovne priče o ljudima i sudbinama
Remek-delo Ive Andrića, roman koji nas vodi kroz istoriju, sudbine i previranja Balkana, ispričane kroz kamen mosta na Drini.
Ivo Andrić – pisac koji je svetu predstavio duh Srbije
Nobelovac čije su reči most između prošlosti i večnosti
Možda vas zanima:
"Na Drini ćuprija" – most koji priča vekovne priče o ljudima i sudbinama
Remek-delo Ive Andrića, roman koji nas vodi kroz istoriju, sudbine i previranja Balkana, ispričane kroz kamen mosta na Drini.
Ivo Andrić – pisac koji je svetu predstavio duh Srbije
Nobelovac čije su reči most između prošlosti i večnosti
Možda vas zanima:
"Na Drini ćuprija" – most koji priča vekovne priče o ljudima i sudbinama
Remek-delo Ive Andrića, roman koji nas vodi kroz istoriju, sudbine i previranja Balkana, ispričane kroz kamen mosta na Drini.
Ivo Andrić – pisac koji je svetu predstavio duh Srbije
Nobelovac čije su reči most između prošlosti i večnosti
Njihov profesionalni kontakt i uzajamno poštovanje bili su isprepleteni intelektualnim neslaganjima, a njihov uticaj na književnu scenu ostavio je neizbrisiv trag.
Printscreen/Youtube
Ko je bila Isidora Sekulić?
Isidora je rođena 16. februara 1877. godine u selu Mošorin kod Titela. Kako je rano ostala bez majke Ljubice, njen otac Danilo morao je sam da brine o njoj i njenoj braći Predragu i Dmitriju.
Pohađala je "Višu devojačku školu" u Novom Sadu, školovala se i u Somboru. Ali se isticala među vršnjacima po književnosti i znanju jezika, a zbog toga bi je oni često i zadirkivala što je kasnije, velika književnica i zapisivala.
- U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem.
Matematiku i prirodne nauke diplomirala je 1892. godine na Pedagoškoj školi u Budimpešti.
Detinjstvo je provela u Rumi, Zemunu i Novom Sadu, a govorila je čak sedam jezika. Prateći put knjiga stiže do Berlina, gde je i doktorirala, ali rana smrt preostalih članova njene porodice totalno joj je preokrenula život.
vikipedija
Ona se zbog svog krhkog zdravlja još više osamila i povukla u sebe.
- Povučena sam i živim među knjigama, umela je da kaže.
Udavala se jednom, u Norveškoj, ali joj je suprug ubrzo preminuo, a poslednja kućica u kojoj je živela imala je malu baštu, i to na Topčiderskom brdu u Beogradu.
Neka od njenih najznačajnijih dela su: Saputnici, Pisma iz Norveške, Iz prošlosti, Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Zapisi o mome narodu, Njegošu knjiga duboke odanosti.
Život ove književnice obeležila su dva balkanska i svetska rata, ali je "ona bila dovoljno mudra da se prilagodi tim okolnostima ratne scenografije u kojoj je provela najveći deo života", istakla je jednom prilikom Laura Barna, književnica koja je godinama istraživala život Isidore Sekulić.
Glad i siromaštvo nisu je zaobišli, a zimi se često smrzavala jer nije imala ogreva, i tek bi pred noć, kako kažu, potpalila koju cepanicu koje bi skupljala u šetnji po Topčideru.
- Samo da ogrije prste kako bi mogla da piše ili da kuca na pisaćoj mašini, rekla je Barna za BBC na srpskom.
Deci iz komšiluka je držala časove jezika, a oni bi odlazili na obližnju prugu i skupljali komadiće uglja koji bi ispali iz nemačkih vagona vozova, te bi ga ostavljali ispred Isidorine kapije.
- Neretko su joj donosili u šerpicama i povrće iz bašte, jer je Isidora u ratno vreme odbijala da pretvori dvorište u povrtnjak.
A, čak je zbog siromaštva bila je prinuđena i da proda klavir.
- Ona nije bila direktno izložena ratnim borbama, ali je svoja iskustva koja je osećala u svakodnevnom životu najbolje je opisala u zbirci pripovedaka Iz prošlosti koja je objavljena po završetku Prvog svetskog rata, zapisao je Dragan Babić, naučni istraživač.
Ona, kako piše Babić, svedoči životu u porobljenoj domovini i svakodnevnom životu Srba u Vojvodini i Slavoniji pogođenih ratom.
"Digla se kuka i motika", tako je Isidora Sekulić opisala ulazak u Srpsku akademiju nauke i umetnosti.
Ona je pre početka Drugog svetskog rata, u februaru 1939, postala prva žena akademik, na predlog Bogdana Popovića, književnog kritičara i esejiste - čije se mišljenje nikada nije dovodilo u pitanje. Ipak, ostalim akademicima nije bilo po volji da se među njima nađe žena, navodi beogradski list Vreme.
-Da samo znate koliko su tada uvaženi akademici ogorčeno udarali pesnicama o sto na sednici i vikali: "Nećemo žene u Akademiji!" Ipak, ponosim se što sam prva žena u srpskoj Akademiji koja je tamo probila led, govorila je svojevremeno.
Bila je jedina žena među osnivačima srpskog PEN centra (Međunarodno udruženje pesnika, esejista i književnika), a bila je i na predsedničkoj poziciji te organizacije, a istu ulogu imala je i u Udruženju književnika Jugoslavije.
(Blic)
9 najčudnijih srpskih običaja: Veruje se da se jedan ni za živu glavu ne sme prekršiti, inače...
Izdvajamo 9 najčudnijih srpskih običaja koja su duboko ukorenjena.
Zmija čuvarica: Kako su Srbi vekovima živeli sa zmijom u zidu i zašto se verovalo da ona čuva kuću
U mnogim krajevima Srbije zmija nije bila samo životinja, već svetinja. Ako se nastani uz temelj kuće – ne dira se, ne tera, ne ubija. Verovalo se da je to duh pretka koji čuva dom od bolesti, uroka i propasti.
Kult lobanje u staroj srpskoj religiji: Zašto se verovalo da duša ostaje u glavi, a ne u srcu
U narodnom predanju Srba, glava nije bila samo telesni deo, već svetinja. Verovalo se da duša ne silazi u grudi, već ostaje iza čela – i zato se lobanja poštovala, čuvala, a ponekad i zakopavala odvojeno.
Zaboravljena božanstva Srba: Kako su Dan, Noć i Mesec nekada bili sile kojima se pevalo, molilo i strahovalo
Pre nego što je hrišćanstvo zauzelo centralno mesto u duhovnom životu Srba, naši preci su verovali da vreme ima svoje lice, dušu i moć. Dan je bio otac svetlosti, Noć majka snova, a Mesec – brat koji ćuti i pamti.
Zaboravljene svete biljke kod Srba: Koji cvet “čuje molitvu” i zašto se dren nije sadio u zlo doba
U narodnom verovanju Srba, biljke nisu bile samo ukras ni lek – već živa bića s dušom. Neke su imale moć da prenesu molitvu, druge da čuvaju kuću, a treće da “zatvore” bolest. Najpoštovanije među njima bile su dren, zdravac, bosiljak i pelin.
Komentari(0)