Mati Justina studirala je medicinu i pomagala ljudima, u početku nije razumela pozive od Boga...
Mati Justina odrasla je u pobožnoj porodici u Šumadiji, redovno je odlazila u crkvu, ali nikada nije ni pomislila da će jednoga biti monahinja. Studirala je medicinu i sanjala da postane uspešna doktorka. Godinama je živela u Kanadi, ali sa ove tačke gledišta, kada prođe kroz svoju prošlost, tek sada shvata da je i kao mlada dobijala pozive od Boga, ali ih nije razumela. Međutim, veruje, da se odigralo sve baš onako kako je i trebalo da bude.
- To je božji priziv bio. Ja nikada u životu nisam pomislila da ću biti monahinja, normalno. Ja sam odrasla u pobožnoj porodici i odmalena sam išla u crkvu, normalno. Moji roditelji su u srcu Šumadije. Tako da nije to meni bilo strano. Ali, kako sam otišla i na medicinu, znate, ipak je to davno bilo. I sve to je Bog u svom promišlju mene vodio, vodio. Ja sam, u stvari, imala priziv još kao mlada da odem u manastir. Ja to nisam razumevala. Međutim, eto, Bog je našao načina. Ja sam otišla za Kanadu, tamo sam se zamonašila. Bila deset godina, onda sam otišla za Ameriku. Ne otišla, nego su me poslali iz Patrijaršije, normalno - govorila je mati Justina u emisiji "Exploziv" na Prvoj TV.
Kada je poželela da se vrati 2010. godine, obratila se mitropolitu Amfilohiju, koji je tada menjao patrijarha Pavla, dok se lečio u bolnici.
Možda vas zanima:
Tajna monahinja za mirisni veš bez omekšivača: Ovako ga peru u manastiru, navike nikad ne menjaju
Veš opran bez hemije, a miriše danima? Monahinje koriste jednostavan, prirodan recept za pranje odeće koji čuva tkaninu, mirise, ali i naše zdravlje.
"Nisam verovala u Boga, plašila sam se smrti": Zašto je mlada Srpkinja napustila sve i postala monahinja
Monahinja Haritina Tomić otkriva kako je iz umetničkog nemira i unutrašnje praznine pronašla veru, smisao i duhovni mir u manastiru.
Možda vas zanima:
Tajna monahinja za mirisni veš bez omekšivača: Ovako ga peru u manastiru, navike nikad ne menjaju
Veš opran bez hemije, a miriše danima? Monahinje koriste jednostavan, prirodan recept za pranje odeće koji čuva tkaninu, mirise, ali i naše zdravlje.
"Nisam verovala u Boga, plašila sam se smrti": Zašto je mlada Srpkinja napustila sve i postala monahinja
Monahinja Haritina Tomić otkriva kako je iz umetničkog nemira i unutrašnje praznine pronašla veru, smisao i duhovni mir u manastiru.
Možda vas zanima:
Tajna monahinja za mirisni veš bez omekšivača: Ovako ga peru u manastiru, navike nikad ne menjaju
Veš opran bez hemije, a miriše danima? Monahinje koriste jednostavan, prirodan recept za pranje odeće koji čuva tkaninu, mirise, ali i naše zdravlje.
"Nisam verovala u Boga, plašila sam se smrti": Zašto je mlada Srpkinja napustila sve i postala monahinja
Monahinja Haritina Tomić otkriva kako je iz umetničkog nemira i unutrašnje praznine pronašla veru, smisao i duhovni mir u manastiru.
- Htela sam da se vratim iz Amerike. Međutim, mitropolit je rekao da ja ne treba da tražim drugi manastir, nego on ima manastir za mene, ovde u Beogradu. I predložio mi je manastir Svetog Hristifora, za koga ja nikad nisam čula ni da postoji - objašnjava.
Danas ponosno stoji ispred manastira Svetog Hristifora u selu Mislođin kod Obrenovca, dočekujući sve ljude raširenih ruku iz tople reči.
- Volim ovu svetinju. Našla sam sebe u tome. Ispunjena sam. Moje srce je ispunjeno. Nalazim se kao u raju. Verovali ili ne, vekovima ovo mesto je bilo zapušteno - u neverici priča mati Justina i nastavlja:
- To je bila jedna ruševina gde su se skupljali većinom dileri, drogeraši, ljubavnici, da vam ne pričam šta je to sve bilo skupljeno. Ja sam tu preživela dosta problema, oni su me isterivali, nisu dali da ja dođem tu, to je bilo stvarno vrlo teško. Ali Bogu je sve moguće. Svaki početak je težak, pogotovo na ovom mestu bez ičega. To je bilo teško, ali ja to vidim tu s Božjeg pomazanja 12 godina. Ova svetinja je izgrađena.
Živela je 4 godine u vikendici, dok je sređivala papirologiju za obnovu manastira.
- Prvo što je učinjeno, to je da je Gospod nama poklonio jednu vikendicu ovde. Ja sam imala gde da stanujem u Beogradu, svoj stan, ali to je meni bilo daleko, tu je bilo puno papirologije, mnogo posla da se radi oko toga. Ali Bog je tu nama poklonio jednu vikendicu, tako da sam ja tu boravila jedno tri-četiri godine, dok se manastir nije sagradio. Skoro četiri godine je mati samo sakupljala papire kako bi moglo da se počne sa obnovom manastira. Pored njene želje i upornosti, potreban je bio i novac. Hvala Bogu, javila se i ktitorka koja je stvarno pomogla, tako da je za 12 godina ovo izgrađeno.
Isitče da se, otkako je došla, u manastiru uvek služila liturgija.
- Kada sam ja došla, puno su pomogli obrenovački sveštenici, oni su ovde služili. Ovaj manastir, bez obzira, od kada sam ja došla i što nije bilo crkve, služili smo dole, vi ste videli u kripti, nikad nije bio bez liturgije. Oko desetak vernika došlo je na jutarnju liturgiju. U ispovestima van kamere neki od ovih ljudi su nam rekli da su bili jako bolesni i da su lek pronašli ovde, a da i ne znaju kako ih je put naveo do ove svetinje. Ovde živim samo ja, pa nemamo mesta, nema gde - govori mati Justina.
Konaci manastira su u izgradnji, te se nadala da će uskoro biti gotovo i zahvaljuje se svim ljudima koji su u mogućnosti da daju priloge.
Tokom radova, u zemljištu gde je bio stari manastir, pronađene su kosti monaha. Posebno je zapazila da bager nijednu nije oštetio.
- U kopanju ovog manastira nađeno je 15 kostiju monaha koji su ovde, kad su poubijani, sahranjeni. Onaj bager veliki, njih 15 je nađeno, nijednog nije samleo. Znači samo do njih dođe i mi pokupimo. To je zaista samo Božja promisao. Bager je iskopao njih 15, odnosno došao do njih, mi smo ih pokupili. I kada je došao patrijarh i liner, on je blagoslovio da to budu mošti. Mi smo ih stavili u dva kivota. Umilili se po pravilima. I mogu vam reći da se dosta bolesnika izlečilo, pogotovo zavisnika. I to od alkoholičara - otkriva.
U manastiru se nalaze i mošti Svetog Hristofora, Palestinca koji je živeo u 13. veku po Hristu, kome je ova svetinja i posvećena. Takođe, posebno mesto zauzima ikona Bogorodice Valamske, koja im stigla iz Rusije. Ono što je čini jedinstvenom jeste to što je svetiteljka prikazna bosa.
(Still)
REŠENA DILEMA: Da li se pali jedna sveća za žive i mrtve?
Odlazak u crkvu podrazumeva paljenje sveća za žive i za upokojene. Ipak, mnogi su u dilemi i ne znaju da li je dovoljno upaliti jednu sveću ili je neophodno kupiti više voštanica i nameniti ih za žive članove porodice i za preminule pretke.
POSTOJE DVA NAČINA: Kako pravilno postaviti ikonu na zid?
Postavljanje ikona na zid ima svoja pravila.
Bata Stojković: „Više sam ja čuvao Tita nego pola vojske” – šala koja je postala mit
Malo je glumaca koji su, poput Danila Bate Stojkovića, uspeli da istovremeno osvoje i kritiku i publiku, a da pri tom ostanu skromni i nenametljivi. Bio je gospodin u životu, a na sceni i filmu majstor da obične ljude pretvori u likove za pamćenje.
Znate li ko je izgovorio prvu psovku u srpskom filmu i gde je sniman „Marš na Drinu”?
Jedan od najpoznatijih domaćih ratnih filmova, „Marš na Drinu” iz 1964. godine, ostao je upamćen ne samo po tome što je verno dočarao heroizam srpske vojske u Prvom svetskom ratu, već i po jednoj filmskoj prekretnici – u njemu je izgovorena prva psovka u istoriji srpske kinematografije.
Zašto je narod voleo Miloša: Knez koji je znao da zaigra kolo i pohvali domaćina
Miloš Obrenović ostao je upamćen kao vladar koji je umeo da spoji luksuz dvora sa narodnim duhom. Iako je važio za jednog od najbogatijih ljudi Balkana, često je voleo da se pojavi među narodom, da poštuje običaje i pokaže da nije zaboravio odakle potiče...
Komentari(0)