BARD domaćeg glumišta Dragomir Bojanoić Gidra rođen je 1933. u Kragujevcu.
Najpoznatiji je javnosti po ulozi u "Žikinoj dinastiji", ali je slavu stekao mnogo ranije, kada je tokom 1960-ih, pod pseudonimom Entoni Gidra (Anthony Ghidra), glumio u desetak italijanskih vesterna i akcionih filmova.
Započeo je filmsku karijeru 1955. godine epizodnim ulogama u filmovima “Ešalon doktora M” Ž. Mitrovića i “Šolaja” V. Nanovića, a jedno vreme glumio je i u pozorištu (član JDP-a bio je 1964. do 1966.), ali je ostao pre svega filmski i televizijski glumac.
Žikina dinastija
Možda vas zanima:
NEOBIČNA PRIČA ČUVENOG GIDRE Čuveni glumac je obožao da priča viceve o Titu, a jednom su ga i uhapsili zbog toga
Voleo je da ide u kafanu i bio je veliki boem koji je svuda dočekivan sa osmehom.
TUŽNA PRIČA ČUVENOG GIDRE Sa 10 godina ostao potpuno sam, radio u fabrici konzervi, kolege mu skupile novac da bi otišao u Beograd
Kada je Gidra imao nepunih deset godina njegovog oca Jovana – Jocu, oficira srpske vojske streljali su 1943. tokom Drugog svetskog rata.
Možda vas zanima:
NEOBIČNA PRIČA ČUVENOG GIDRE Čuveni glumac je obožao da priča viceve o Titu, a jednom su ga i uhapsili zbog toga
Voleo je da ide u kafanu i bio je veliki boem koji je svuda dočekivan sa osmehom.
TUŽNA PRIČA ČUVENOG GIDRE Sa 10 godina ostao potpuno sam, radio u fabrici konzervi, kolege mu skupile novac da bi otišao u Beograd
Kada je Gidra imao nepunih deset godina njegovog oca Jovana – Jocu, oficira srpske vojske streljali su 1943. tokom Drugog svetskog rata.
Možda vas zanima:
NEOBIČNA PRIČA ČUVENOG GIDRE Čuveni glumac je obožao da priča viceve o Titu, a jednom su ga i uhapsili zbog toga
Voleo je da ide u kafanu i bio je veliki boem koji je svuda dočekivan sa osmehom.
TUŽNA PRIČA ČUVENOG GIDRE Sa 10 godina ostao potpuno sam, radio u fabrici konzervi, kolege mu skupile novac da bi otišao u Beograd
Kada je Gidra imao nepunih deset godina njegovog oca Jovana – Jocu, oficira srpske vojske streljali su 1943. tokom Drugog svetskog rata.
Ipak, na zvezdano nebo bivše Jugoslavije, ali i Sovjetskog saveza zakucala ga je čuvena "Žikina dinastija". I danas, gotovo da nema osobe, koja nije pogledala bar jedan nastavak ili zna jednu repliku.
Naslovni junak bio je upravo Žika Pavlović, koga je tumačio Dragomir Bojanić Gidra.
Osim prvog ostvarenja ("Lude godine", 1977), sva ostala scenarija uradio je Jovan Marković i tako postao glavni "krivac" što porodica Žike Pavlovića i njegovog prijatelja Milana Todorovića ne silazi s naših malih ekrana evo već više od tri decenije.
Za samo osam godina (od 1980) proveo je jugoslovensku publiku kroz filmove "Došlo doba da se ljubav proba", "LJubi, ljubi, ali glavu ne gubi", "Kakav deda, takav unuk", "Idi mi, dođi mi", "Šta se zgodi kad se ljubav rodi", "Žikina dinastija", "Druga Žikina dinastija" i "Sulude godine"!
Jovan, inače otac istoričara Predraga Markovića i pesnikinje i profesorke na FDU Milene Marković, otkrio je tajne sa snimanja, kako su mu propali silni milioni u Rusiji i zašto je nije potpisan kao autor na prva dva nastavka.
- Bio sam tada bez posla, a prvi koji mi je ponudio da nešto radim bio je pokojni direktor Televizije Milan Vukos. Nisam prvi film pisao, ali me je moj prijatelj i kum Dragomir Bojanić Gidra ubedio da se pridružim. Odlučio sam da to prebacimo na komediju. Na sledeća dva nastavka nisam bio potpisan na špici, jer se tada još vodio jedan sudski proces protiv mene, pa nisam hteo da pravim probleme ekipi.
- Nisam imao velika očekivanja od tog projekta. I za mene je bilo iznenađenje da je te godine to bila najgledanije komedija u Jugoslaviji.
Ipak, umalo se dogodilo da Marković napusti ceo projekat...
- Umorio sam se. Snimali smo nekad i dva filma godišnje, a počeo je da radi ko šta hoće. Poslednji film "Sulude godine“ sam ja radio. Žao mi je što nismo uradili nešto što je bilo dogovoreno. U planu je bila da se radi serija "Žikini memoari“. On je već tada bio bolestan i ideja je bila da snimamo u nekoj banji, da on pije špricer, da se priseća događaja iz filma i komentariše ih. Publika bi videla događaje na neki novi način - svedoči Marković i priseća se anegdota sa snimanja.
- Mi smo godinama radili zajedno i bili kao porodica. Najviše tih priča imam o Gidri. On je voleo da popije, a na snimaju je alkohol bio zabranjen. On me moli da pred kadar popije samo jednu i konobar mu na moje oči sipa jednu votku, a zatim je popio času vode. Zamoli me za još jednu i ja kažem da može. Posle pola sata on je bio pijan. U maloj čaši je bila voda, a u velikoj votka. Otkrili smo ga još jednom. Izbušio je lubenicu i u nju sipao votku. Pio je na slamčicu, a mi mislili da voli lubenice! Gidra je bio fantastičan glumac.
Upravo Gidra je nagovorio Markovića da ostanete u priči.
- Svakog dana u Domu sindikata okupljala se ekipa, pila kaficu i čekala šta će da bude. Onda se desi da smo kod Bate u Koraćici sedeli Gidra i ja. Počne priča oćeš-nećeš, na kraju, opkladismo se u dva jagnjeta da ću da napišem scenario, i to za noć! Brže-bolje njih dvojica pozovu telefonom našu prijateljicu i saradnicu Miru Lukić, koja je imala električnu mašinu. Uveče Bata jagnjad stavi na ražanj, ja ujutru donesem 140 otkucanih stranica, a Gidra - plati opkladu. Dok smo se mi još gostili, scenario je poslat ekipi.
(Kurir)
Pečenje hleba ispod sača u selima Homolja: Miris detinjstva koji se ne zaboravlja
U zabitim domaćinstvima istočne Srbije, hleb se i danas mesi ručno, sa sopstvenim kvascem, i peče pod užarenim sačem – kao pre sto godina
"Ruganje pokojnicima": Otac Predrag istakao 1 običaj koji Srbi praktikuju na sahrani, a zapravo nije u skladu sa crkvom
Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
Uroš Predić i njegovi zapisi o srpskom selu: delo slikara koji je pisao kao hroničar
Iako je najpoznatiji kao slikar koji je oslikao lice srpskog naroda, Uroš Predić je iza sebe ostavio i pisane tragove o svakodnevici, verovanjima i običajima sela iz kojih je crpeo inspiraciju. Njegovi zapisi iz Orlovata i Banata, danas sačuvani u beleškama, pisamima i memoarima, prava su književnost u zrnima.
Izrada gajdi u selu Kamenica kod Knjaževca: poslednji čuvar zvuka starog Istoka
Na obroncima Stare planine, u selu Kamenica nadomak Knjaževca, još uvek postoji radionica u kojoj nastaju gajde – tradicionalni duvački instrument koji je vekovima bio pratnja svadbi, praznika i pastirskih priča. Sve se pravi ručno, od prirodnih materijala, bez šablona i mašina.
Paljenje strnjike uz pesmu i vino: zaboravljeni prolećni običaj iz sela Guberevac kod Rekovca
U Levču, između Jagodine i Kragujevca, nekada je proleće započinjalo paljenjem strnjike – ali ne kao danas, u tišini i opasnosti, već kao ritual sa pesmom, rakijom i okupljanjem sela. U selu Guberevac, ovaj običaj je bio znak da se zemlja čisti ne samo od korova, već i od zlih sila.
Komentari(0)