Kralj koji to nikada nije postao - Od heroja sa Mačkovog kamena do zatvorenika u sopstvenoj zemlji
Princ Đorđe Karađorđević (1887–1972) bio je najstariji sin kralja Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke Petrović-Njegoš. Rođen je posle sestara Jelene (1884–1962) i Milene (1886–1887, umrla kao beba), a pre braće Aleksandra (1888–1934) i Andrije (1890, preminuo kao beba). Kao prvorođeni sin, od rođenja je bio predodređen da nasledi presto, ali je splet karaktera, tragičnih događaja i dvorskih intriga preokrenuo njegovu sudbinu.
Detinjstvo i školovanje
Detinjstvo je proveo u inostranstvu, jer je porodica Karađorđević tada bila u egzilu. Majka Zorka umrla je rano, pa je Đorđe odrastao uz oca i sestre. Školovao se u Ženevi i Petrogradu, gde je pohađao prestižni vojni Page Corps. Još tada su se ispoljile crte njegove naravi – naglost, plahovitost i sklonost dramatičnim ispadima.
Presto i skandal
Možda vas zanima:
MARINA JE RADILA ZA KARAĐORĐEVIĆE, A SADA JE NA VRHU: Najuticajnija Srpkinja u Americi je ovako došla do svega
Marina Švabić je žena koja radi u Americi na sjedinjavanju svih pripadnika srpske etičnosti
Ova kafana u Srbiji postoji 100 godina, u njoj su Karađorđevići ručali: Dane u rodnom selu čuva porodičnu tradiciju
Svaki kutak ove kafane sa sobom nosi neku priču
Možda vas zanima:
MARINA JE RADILA ZA KARAĐORĐEVIĆE, A SADA JE NA VRHU: Najuticajnija Srpkinja u Americi je ovako došla do svega
Marina Švabić je žena koja radi u Americi na sjedinjavanju svih pripadnika srpske etičnosti
Ova kafana u Srbiji postoji 100 godina, u njoj su Karađorđevići ručali: Dane u rodnom selu čuva porodičnu tradiciju
Svaki kutak ove kafane sa sobom nosi neku priču
Možda vas zanima:
MARINA JE RADILA ZA KARAĐORĐEVIĆE, A SADA JE NA VRHU: Najuticajnija Srpkinja u Americi je ovako došla do svega
Marina Švabić je žena koja radi u Americi na sjedinjavanju svih pripadnika srpske etičnosti
Ova kafana u Srbiji postoji 100 godina, u njoj su Karađorđevići ručali: Dane u rodnom selu čuva porodičnu tradiciju
Svaki kutak ove kafane sa sobom nosi neku priču
Nakon Majskog prevrata 1903. i dolaska dinastije Karađorđević na vlast, Đorđe je postao prestolonaslednik. Međutim, njegov nagli temperament doveo ga je do incidenta koji mu je zapečatio sudbinu. U martu 1909. došlo je do sukoba sa dvorskim poslužiteljem Stevanom Kolakovićem, koji je ubrzo preminuo.
Zvanične verzije su se razilazile. Po jednoj, princ je u besu udario Kolakovića i naneo mu smrtonosne povrede. U policijskoj izjavi, sam poslužitelj je, međutim, tvrdio da je „pao niz neosvetljene stepenice“. Kasnije se govorilo i da je bio primoran da potpiše tu izjavu kako bi zaštitio čast prestolonaslednika. Javnost i politički krugovi izvršili su ogroman pritisak – 27. marta 1909. održana je sednica Vlade u prisustvu kralja Petra, Đorđa i najviših državnih zvaničnika, na kojoj je potvrđena abdikacija. Sutradan je u Srpskim novinama objavljena proklamacija kralja Petra da će novi prestolonaslednik biti mlađi sin Aleksandar.
Ratni oficir i hrabri vojnik
Iako više nije bio prestolonaslednik, Đorđe se u ratovima pokazao kao jedan od najhrabrijih oficira srpske vojske. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U bici na Mačkovom kamenu, septembra 1914, bio je teško ranjen – metak ga je pogodio kroz slabinu, a saborci su ga izneli sa bojišta na ukrštenim puškama i prebacili u bolnicu. Sam Đorđe je o ovom događaju pisao u memoarima Istina o mome životu. Uprkos povredama, ostao je simbol vojne hrabrosti i među vojnicima bio omiljen jer je uvek bio u prvim redovima.
Ekscentričnost i naglost
Đorđevo ponašanje često je izlazilo iz okvira dvorskih konvencija. Još tokom školovanja u Rusiji napao je svog tutora, a u Beogradu je, za vreme Aneksione krize 1908, javno zapalio austrougarsku zastavu, izazvavši burne reakcije. Savremenici su ga opisivali kao „pusta naravi, plahovita i preka“, čoveka koji je znao rečima da „seče kao nožem“, koji je voleo vratolomna jahanja i rizične vožnje automobilom. Sve to dodatno je hranilo njegov imidž neukrotivog i ekscentričnog prestolonaslednika.
Pad i izolacija
Godine 1925. kralj Aleksandar ga je, pod izgovorom da je mentalno oboleo, smestio u specijalnu ustanovu. Tamo je proveo skoro dve decenije, sve do Drugog svetskog rata, kada su ga Nemci pustili na slobodu. O tom periodu ostavio je potresna svedočanstva u svojim memoarima, u kojima je uveren da je bio žrtva političkih spletkarenja.
Život u socijalističkoj Jugoslaviji
Za razliku od ostatka porodice, Đorđe je jedini Karađorđević kome je dozvoljeno da ostane u zemlji posle 1945. godine. Postoje priče da je imao susret sa Josipom Brozom Titom, ali pouzdanih dokaza za taj razgovor nema. Ono što je sigurno – režim mu je dozvolio da živi mirno u Beogradu. Oženio se Radmilom Radonjić 1947, ali brak je ostao bez dece. Dočekao je duboku starost i umro 1972. godine, sahranjen u zadužbini Karađorđevića na Oplencu.
Kakav je zapravo bio?
Đorđe Karađorđević bio je kontradiktorna ličnost: strastven i nagao, ali i hrabar i iskren. Bio je oficir koji nije zazirao od prve linije fronta, ali i čovek koji nije umeo da obuzda bes. Njegov život je priča o izgubljenom prestolu, tragičnim odlukama i večitoj potrazi za pravdom. U njemu se spajaju likovi heroja, buntovnika i žrtve – zato i ostaje upamćen kao jedan od najtragičnijih, ali i najzanimljivijih članova dinastije Karađorđević.
Ruske monahinje u fruškogorskom manastiru i poslednji podvig jedne heroine
Na jugozapadnim obroncima Fruške gore, na oko dva kilometra severno od sela Divoš, smestio se manastir Kuveždin. Okružen šumom, baštama i potokom koji protiče pored njegovih zidina, na nadmorskoj visini od oko 150 metara, on je kroz vekove bio i duhovno uporište i simbol istrajnosti. Posvećen je Svetom Savi i Svetom Simeonu Mirotočivom, a njegova prošlost krije burna stradanja i neprekidna vaskrsavanja.
Kako je carsko proročanstvo stvorilo manastir Prohor Pčinjski - Počivalište moštiju svetitelja i čuda na Kozjaku
Na obroncima planine Kozjak, u dolini reke Pčinje, smestio se jedan od najvećih i najznačajnijih manastira juga Srbije – Prohor Pčinjski. Posvećen je Svetom Prohoru, pustinožitelju iz XI veka, koji je prema predanju predvideo da će mladi vojskovođa Roman Diogen postati vizantijski car. Kada se proročanstvo obistinilo, Diogen je u znak zahvalnosti podigao manastir i darovao ga monahu.
„Nikada neću biti ljubavnik ni heroj“ - Glumački div koji je voleo skromnost više od slave
Rođen 7. aprila 1934. u Kruševcu, u cincarskoj porodici, Taško Načić , rano je pokazao talenat za glumu. Još kao gimnazijalac bežao je sa časova da bi gledao probe i predstave u pozorišnoj sali. U školskim predstavama igrao je upečatljive uloge, a kao Mitke u Koštani ostao je nezaboravan. Bio je jedan od malobrojnih maturanata svoje generacije koji je krenuo putem glume – i taj put ga je odveo do Akademije dramskih umetnosti u Beogradu.
Zašto je Srbija krenula u balkanske ratove – Početak kraja Osmanskog carstva
Početkom XX veka Osmansko carstvo, koje je vekovima gospodarilo Balkanom, bilo je na izmaku snage. Srbi, Bugari, Grci i Crnogorci sve češće su dizali glas za oslobođenje svojih sunarodnika koji su i dalje živeli pod turskom vlašću. Posle aneksione krize 1908. i velikih napetosti u regionu, formiran je Balkanski savez – Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora. Njihov cilj bio je jasan: isterati Osmanlije sa Balkana.
Legenda o kamenu sa neba: Kako je Kremna postala mesto proroka, istina, legenda ili narodna mašta?
Na putu između Užica i Višegrada, u podnožju Zlatibora, smešteno je selo Kremna. Pripada opštini Užice i leži u dolini reke Kremnušice, okruženo šumama, pašnjacima i mirisnim zlatiborskim poljima. Ovaj pitomi kraj na raskrsnici puteva kroz istoriju postao je poznat ne samo po prirodnim lepotama, već i po nečemu jedinstvenom – po proročanstvima porodice Tarabić.
Komentari(0)