Čovek koji je zavoleo srpski narod više od mnogih domaćih sinova - Arčibald Rajs, stranac u Srbiji, srce na Kajmakčalanu
Kada je 1914. godine stigao u ratom zahvaćenu Srbiju, švajcarski naučnik Arčibald Rajs nije mogao ni da nasluti da će ova zemlja postati njegova druga domovina. Došao je da beleži zločine nad civilima, a ostao zauvek u srcima Srba – toliko da mu je srce posle smrti preneto na Kajmakčalan, među vojnike koje je voleo.
Od Nemačke, Švajcarske do Srbije
Rodolf Arčibald Rajs rođen je 8. jula 1875. godine, na veleposedu ugledne i imućne porodice južnonemačkoj pokrajini Baden. Bio je osmo po redu od desetoro dece veleposednika Ferdinanda Rajsa.
Bio je doktor nauka, profesor kriminalistike i forenzike u Lozani, stručnjak koji je uživao ugled širom Evrope. Kada je izbio Prvi svetski rat, srpska vlada poziva doktora Rodolfa Arčibalda Rajsa, kao poznatog naučnika i kriminalističkog stručnjaka iz neutralne zemlje da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom.
Možda vas zanima:
ZA BOŽIĆ JELI HLEBA ZAJEDNO, A SUTRADAN PUŠKU U RUKE: Majka Soka čekala sina dok joj anđeo u snu nije rekao da je mrtav
Iz rata su izneli samo goli život!
Znate li ko je izgovorio prvu psovku u srpskom filmu i gde je sniman „Marš na Drinu”?
Jedan od najpoznatijih domaćih ratnih filmova, „Marš na Drinu” iz 1964. godine, ostao je upamćen ne samo po tome što je verno dočarao heroizam srpske vojske u Prvom svetskom ratu, već i po jednoj filmskoj prekretnici – u njemu je izgovorena prva psovka u istoriji srpske kinematografije.
Možda vas zanima:
ZA BOŽIĆ JELI HLEBA ZAJEDNO, A SUTRADAN PUŠKU U RUKE: Majka Soka čekala sina dok joj anđeo u snu nije rekao da je mrtav
Iz rata su izneli samo goli život!
Znate li ko je izgovorio prvu psovku u srpskom filmu i gde je sniman „Marš na Drinu”?
Jedan od najpoznatijih domaćih ratnih filmova, „Marš na Drinu” iz 1964. godine, ostao je upamćen ne samo po tome što je verno dočarao heroizam srpske vojske u Prvom svetskom ratu, već i po jednoj filmskoj prekretnici – u njemu je izgovorena prva psovka u istoriji srpske kinematografije.
Možda vas zanima:
ZA BOŽIĆ JELI HLEBA ZAJEDNO, A SUTRADAN PUŠKU U RUKE: Majka Soka čekala sina dok joj anđeo u snu nije rekao da je mrtav
Iz rata su izneli samo goli život!
Znate li ko je izgovorio prvu psovku u srpskom filmu i gde je sniman „Marš na Drinu”?
Jedan od najpoznatijih domaćih ratnih filmova, „Marš na Drinu” iz 1964. godine, ostao je upamćen ne samo po tome što je verno dočarao heroizam srpske vojske u Prvom svetskom ratu, već i po jednoj filmskoj prekretnici – u njemu je izgovorena prva psovka u istoriji srpske kinematografije.
Svedok stradanja i prijatelj vojnika
U Srbiji je Rajs zatekao razaranja, masakre nad civilima i stradanja naroda. Beležio je i objavljivao izveštaje koji su Evropi otvarali oči o patnjama Srba. Ali nije bio samo hladni naučnik – ubrzo je postao i prijatelj srpskog vojnika. Podelio je sa njima najteže dane: glad, iscrpljenost i povlačenje preko Albanije.
Shutterstock
Albanska golgota, Solunski front i oslobođenje Beograda
Kada je srpska vojska 1915. godine krenula u povlačenje preko Albanije, Rajs je išao s njima. Delio je glad, zimu i iscrpljenost, beležeći patnje, ali i junaštvo srpskih vojnika i civila. Svedočio je smrti na planinskim bespućima, ali i nepokolebljivoj veri da će se vojska jednog dana vratiti.
Na Krfu i u Bizerti pratio je obnovu srpske vojske, a zatim i njenu novu epopeju – proboj Solunskog fronta 1918. godine. Taj trenutak, kada su srpski vojnici prvi probili neprijateljske linije, Rajs je opisivao kao dokaz nesalomivog duha naroda koji se digao iz pepela.
Bio je uz vojsku i pri svečanom ulasku u oslobođeni Beograd u novembru 1918. godine. Dočekao je slobodu zajedno sa srpskim vojnicima, ponosan što je bio deo naroda koji je kroz nezamislive patnje stigao do pobede.
„Čujte, Srbi!“ – testament jednog stranca
Posle rata Rajs je ostao u Srbiji. Napisao je knjigu „Čujte, Srbi!“, svojevrsni testament u kojem je hvalio hrabrost, srdačnost i poštenje srpskog naroda, ali i iskreno upozoravao na mane: neslogu, nebrigu za javni interes i sklonost korupciji. .
Nedostatak radne energije kod Srba Arčiblad Rajs ovako objašnjava:
“Treba ipak reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina.
Najpre, pod turskom vlašću vam je i najžešći rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno.
Zatim, zemlja vam je tako plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život. Niste hteli da radite više zato što bi to koristilo samo vašem tiraninu. I tako, kroz duge vekove, navikli ste se da malo radite i još niste uspeli da raskinete s tom navikom, koja u današnjim okolnostima, kada ste postali veliki narod koji mora da ima svoju ulogu u svetu, nije više dopustiv. Dakle, u ono vreme ste malo radili kako ne biste stvarali bogatstvo svojim ugnjetačima…
Po iskustvu i mišljenju Arčibalda Rajsa, Srbi gube ponos pred novcem. Ovako piše:
„Vi, koji pred bogatim i moćnim ugnjetačem niste hteli da ga odbacite, sada gubite taj ponos pred bogatstvom, pred novcem. Istina, nekadašnji duh još postoji na selu, ali u gradovima caruje novac.
Život u Beogradu
Rajs se nastanio na Topčiderskom brdu, u maloj kući gde je živeo skromno i povučeno. Bio je voljen među Beograđanima, iako je uvek ostajao pomalo usamljen – stranac koji je izabrao da živi i umre u zemlji koju je zavoleo.
Smrt i večna simbolika
Preminuo je 8. avgusta 1929. godine, u Beogradu. Uzrok smrti bila je moždana kap kao posledica žučne svađe sa prvim susedom, bivšim ministrom, Milanom Kapetanovićem koji ga je po nekim svedočenjima opsovao.
Sledećeg dana, 9. avgusta 1929. godine, telo dr Rajsa bilo je preneseno automobilom u Opštu državnu bolnicu, gde je, prema poslednjoj želji pokojnikovoj, trebalo da se izvadi njegovo srce radi prenosa na Kajmakčalan.
Sahranjen je sa vojnim počastima i po pravoslavnom obredu, kraj svoje miljenice male Nade Favra.
Po sopstvenoj želji njegovo izvađeno srce odneseno je u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno zajedno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta.
Na urni (koja je polomljena prilikom jednog naleta Bugara u Drugom svetskom ratu) je pisalo:
Ovde u ovoj urni
na vrhu Kajmakčalana
Zlatno Srce spava
Prijatelja srpskog
iz najtežih dana
Vojnika pravde, istine i prava
Švajcarca Rajsa
Čovek koji je zavoleo srpski narod više od mnogih domaćih sinova - Arčibald Rajs, stranac u Srbiji, srce na Kajmakčalanu
Kada je 1914. godine stigao u ratom zahvaćenu Srbiju, švajcarski naučnik Arčibald Rajs nije mogao ni da nasluti da će ova zemlja postati njegova druga domovina. Došao je da beleži zločine nad civilima, a ostao zauvek u srcima Srba – toliko da mu je srce posle smrti preneto na Kajmakčalan, među vojnike koje je voleo.
Kako je tuča dvojice momaka izazvala bombardovanje Beograda 1862.
U julu 1862. godine Beograd je doživeo događaj koji je zauvek ostao upisan u njegovu istoriju – bombardovanje iz beogradske tvrđave. A sve je počelo naizgled bezazlenom tučom dvojice mladića u varoši.
Čudo Koporina: manastir koji daruje veru u plodnost i potomstvo
Na svega nekoliko kilometara od Velike Plane, skriven među šumama Šumadije, nalazi se manastir Koporin. Iako manje poznat od velikih zadužbina poput Studenice ili Manasije, ovaj manastir čuva uspomenu na jednog od najsvetlijih vladara Srbije – despota Stefana Lazarevića. Pored istorijske vrednosti i retkih fresaka, Koporin je poznat i po predanjima o čudima, naročito onima koja govore da na ovom mestu nerotkinje pronalaze utehu i dobijaju decu.
Kada su Srbi i Sibinjanin Janko odbranili Beograd: zašto i danas zvone zvona u podne
U julu 1456. godine, Beograd je postao poprište jedne od najpresudnijih bitaka srednjovekovne Evrope. Osmanlijski sultan Mehmed II Osvajač, već poznat po osvajanju Carigrada, krenuo je ka srcu Ugarske. Na braniku Beograda našli su se vojskovođa Janoš Hunjadi, franjevac Jovan Kapistran i brojne srpske čete koje su zajedno odbranile grad i zaustavile osmanski prodor ka srednjoj Evropi.
Kada je Drakula ratovao sa Zmajem Ognjenim Vukom : trag srpskog viteza u borbi protiv Osmanlija
Vuk Grgurević Branković, poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk, bio je srpski despot u progonstvu, ratnik i saveznik ugarskog kralja Matije Korvina. Njegov životni put vodio ga je od osmanske vlasti do slavnih pobeda na Savi i u Transilvaniji, a u narodnom predanju ostao je upamćen kao mitski junak koji je rame uz rame sa Vladom Cepešem stajao protiv Osmanskog carstva.
Komentari(0)