Đurđevdanski venac: Zašto se bere trava u zoru i veže preko praga, a nikad ne unosi u kuću

Jadranko Žugić

15:00

Kultura 0

U srpskoj tradiciji, Đurđevdan nije mogao da prođe bez venaca od trave i cveća. Brani su u zoru, sa rosom, i vešali na kapiju, ogradu ili prag – ali nikada nisu unošeni unutra. Verovalo se da ta trava upija ono što ide prema kući, i ne sme da pređe njen prag.

Đurđevdan
Shutterstock

Đurđevdan, 6. maja, jedan je od najvažnijih i najdublje ukorenjenih praznika u srpskom narodnom kalendaru. Praznik proleća, zelenila, zdravlja i obnove – ali i dan prepun rituala, od kojih je jedan od najsnažnijih i najlepših pravljenje đurđevdanskih venaca. Ti venčići, ispleteni od mlade trave, zdravca, deteline, dubačca, gloga, jorgovana i maslačka, nosili su zaštitnu moć. Brani su rano ujutru, dok je rosa još na bilju, i kačili se na kuću i stoku. Nikada se nisu unosili unutra.

Venac koji stoji, ali pamti

U seoskim domaćinstvima, đurđevdanski venac se stavljao na ulazna vrata, iznad prozora, na štalu, ili oko vrata kravi.

Možda vas zanima:

Trava brana tog jutra smatrala se osvećenom rosom i prvim dahom čistog proleća.

Možda vas zanima:

Zato se govorilo da taj venac prima na sebe sve što dolazi prema kući – i dobro i zlo – i štiti prag kao da je rečima opasan.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Venac je morao da ostane napolju.
Ako bi neko greškom uneo venac unutra, stariji bi odmah rekli:
„Vrati ga napolje – ne treba da ti kuća nosi ono što je trava zaustavila.“

Kada i kako se venac pravi

Trava se bere pre svitanja, dok su ruke još hladne, a zemlja mirna.
Žene su prve ustajale, tiho izlazile iz kuće i brale samo ono što je nisko i meko – ono što, kako su govorile, ne boli ni kad te saplete.

Venac se plete bez čvora, da energija može da prođe, ali se krajevi preklapaju i zatvaraju.
Ne sme da bude previše zategnut, niti previše labav – da ne stegne zdravlje, ali ni da ga pusti.

Šta venac čuva – i zašto se nikada ne unosi

Verovalo se da đurđevdanski venac čuva kuću od uroka, bolesti, zlih reči i pogleda, ali i od vremenskih nepogoda.
Ako se uveče vetar naglo okrene, a venac sa vrata padne, u nekim selima govorili su:
„Neko te gled'o kroz travu – al’ se nije usudio da uđe.“

Ako bi neko uneo venac u kuću, verovalo se da može da povuče ono što je biljka zadržala napolju.
Zato se sušeni venac kasnije zakopavao pored kuće ili palio uz molitvu.

Običaj koji živi – makar u tragovima

I danas, po selima, još uvek se mogu videti venčići na kapijama, s prozorâ ili iznad štalskih vrata.
Mnogi ih prave iz navike, neki iz poštovanja, a poneko – jer se oseća sigurnije kad zna da trava čuva ono što zidovi ne mogu.

U svet koji brzo menja kalendare i praznike, đurđevdanski venac ostaje znak da priroda još ima moć da štiti – ako je ne zaboravimo.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
Đurđevdan đurđevdanski venac

Komentari(0)

Loading