ODRASTAO U OKUPIRANOM BEOGRADU, PA MU SE PREKO NOĆI SVE PROMENILO: Ovo je bio život jedinog Srbina koji je dobio Pulicera!
Jedini Srbin koji je dobio Pulicerovu nagradu za poeziju bio je čuveni Čarls Dušan Simić, koji je preminuo u svom domu u Nju Hempširu u SAD-u. Tužnu vest je na društvenim mrežama postavio njegov prijatelj, književnik i književni kritičar, te profesor na univerzitetu Tomislav Longinović.
- Tako sam tužan da čujem da je veliki poeta Čarli Simić, mentor i prijatelj, preselio u drugu dimenziju - napisao je Longinović na Fejsbuku, u daljem tekstu citirajući jednu od Simićevih pesama.
A njegove pesme su bile nešto posebno, i svrstale su ga u red najvećih pesnika na svetu. Prve pesme objavio je u svojoj 22. godini, ali je po povratku iz vojske, gde je proveo dve godine, spalio svoje rane radove i usledila je prva zbirka „Šta kaže trava“ (1966), a potom i više od 50 knjiga poezije i proze. Kritika ga je od samih početaka dočekala sa pohvalama, a potom je nagrađen i brojnim priznanjima, među kojima su i Pulicerova nagrada za pesme u prozi „Svet se ne završava“ (1990), Nagrada Volas Stivens, „Grant za genija“ Mekarturovog društva…
Objavio je i desetak knjiga prevoda poezije sa prostora bivše Jugoslavije (od Pope, Lalića i Miljkovića, preko Simovića i Šalamuna do Aleksandra Ristovića i Radmile Lazić) i dobitnik je Nagrade PEN-a za prevod (1980).
Odrastanje u okupiranom Beogradu
U jednom skorašnjem intervjuu za Novu, na pitanje na kom jeziku sanjate?, odgovorio je:
- Na engleskom jeziku, kojim govorim već 66 godina. Ne znam kada sam prestao da sanjam na srpskom, valjda kad sam služio američku vojsku kao vojni policajac.
Intervju je ipak dao na srpskom jeziku “da proveri da li ga se još seća”.
Čarls Simić rođen je u Beogradu 1938. godine kao Dušan Simić. Njegovo detinjstvo obeleženo je odrastanjem u okupiranom gradu, bombardovanjima i ostalim ratnim strahotama, kao i poratnim teškim godinama u kojima se nova vlast često surovo obračunavala sa neistomišljenicima.
A jedan od takvih je bio i Dušanov otac.
Razdvajanje porodice i ponovno spajanje
Simićev otac je po završetku rata napustio Jugoslaviju, shvatajući da komunistička vlast ne nudi onu vrstu slobode kojoj je težio. Odlazi u Italiju i zatim u SAD. Majka ostaje sa decom, Dušanom i njegovim bratom, iščekujući trenutak u kome će moći da ponovo budu svi na okupu. Zemlju nisu mogli da napuste legalno zato što nisu imali pasoše. Ilegalni izlazak bio je skopčan sa brojnim opasnostima i rizicima, tako da ova opcija nije bila u igri. Majka je u jednom navratu čak pokušala da peške pređe granicu, ali je vraćena nazad i provela je neko vreme u pritvoru. Preostalo im je samo čekanje.
Pasoše su dobili u leto 1953. godine. Simićeva majka nije imala poverenja u vlasti i strahovala je da će im pružena šansa za odlazak izmaći. Uspela je da u istom danu kada je dobila pasoše spakuje najosnovnije stvari i da se sa sinovima ukrca na voz za Pariz.
- Igrao sam košarku sa drugovima u obližnjem dvorištu, kada me majka pozvala da dođem. Želeo sam da još igram, ali me ona bukvalno uvukla u kuću. Bio sam ljut. Zatvorila je vrata pokazala mi da ćutim i rekla da krećemo za Pariz iste večeri. Nisam smeo nikom da se javim, ni da se pozdravim sa drugovima - priseća se Simić tog dana. (Profile | Charles Simic | Season 8 | Episode 806 | PBS).
Dečak Dušan će se u Beograd vratiti tek početkom osamdesetih godina kao Čarls, poznati pesnik.
Beskrajna godina u Parizu, dolazak u Njujork, stvaranje novog doma
Proces dobijanja američke vize za nekoga ko stiže iz komunističke zemlje nije bio jednostavan ni kratkotrajan. Simići su proveli godinu dana čekajući trenutak u kome će krenuti preko Atlantika. Teskobu emigrantskog života mladom Čarlsu kompenzuju lepote Pariza i dani provedeni u francuskoj školi. Susret sa delima velikana francuske poezije bio je podsticaj za Simićevo otiskivanje na plovidbu poetskim beskrajem. Neizvesno krstarenje u koje se upustio bilo je vođeno unutrašnjom potrebom za istinom kao svojevrsnim kompasom koji ga je vodio u nove avanture. Taj kompas i danas usmerava Simićevo kretanje, nakon svih oluja kroz koje je prošao.
Konačno, porodica je 1954. godne opet na okupu u Njujorku, zatim se sele za Čikago. U narednim godinama Čarls Simić će tokom školovanja i kasnijih zaposlenja često menjati mesto boravka. Mesto koje naziva domom pronašao je u Strafordu u Nju Hempširu, gde je od 1973. predavao Američku književnost i kreativno pisanje na Univerzitetu Nju Hempšir.
Uspeh u svetu poezije
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka Simićeve pesme postaju prepoznate kao nešto sasvim novo na američkoj poetskoj sceni. U narednim godinama njegov rad doživljava brojna priznanja kroz najznačajnije nagrade koje se dodeljuju pesnicima: PEN Translation Prize (1980), Ingram Merrill Foundation Fellowship (1983), MacArthur Fellowship (1984–1989), Pulitzer Prize finalist (1986), Pulitzer Prize finalist (1987), Pulitzer Prize for Poetry (1990), Wallace Stevens Award (2007), Frost Medal (2011), Vilcek Prize in Literature (2011), The Zbigniew Herbert International Literary Award (2014), Zlatni venac Struških večeri poezije (2017).
Za pesničku zbirku „Svet se ne završava“ dobio je Pulicerovu nagradu za poeziju 1990 godine. Posebno priznanje odato mu je izborom za Pesnika laureata Kongresne biblioteke u Vašingtonu (The Poet Laureate Consultant in Poetry to the Library of Congress 2007-2008).
Simić je nekoliko puta bio u najužem krugu za dobijanje Nobelove nagrade za književnost.
(Serbiantimes.info)
MISTERIOZNI KAMENI KRSTOVI ISTOČNE SRBIJE: Zašto su se nekada podizali bez imena pokojnika?
Širom istočne Srbije, naročito u oblastima oko Timoka, Negotina i Zaječara, i danas se mogu videti neobični kameni krstovi bez natpisa, imena ili godina. Za razliku od tipičnih nadgrobnih spomenika, ovi krstovi nisu vezani za konkretne ljude, već predstavljaju deo starog običaja za koji mnogi veruju da potiče još iz predhrišćanskog perioda.
BILJKA KOJA "VRAĆA VID": Kako se vidova trava nekada koristila u srpskoj narodnoj medicini?
Vidova trava, danas skoro zaboravljena biljka, imala je posebno mesto u tradicionalnoj srpskoj narodnoj medicini. Smatrana moćnim lekom za oči i vid, ova biljka bila je deo posebnih rituala i verovanja koja su vekovima praktikovana širom Srbije.
TAJNA PRVOG OTISKA "GORSKOG VIJENCA": Kako je Njegoševo delo skriveno i spaseno od cenzure?
"Gorski vijenac", epsko delo Petra II Petrovića Njegoša, danas je jedan od simbola srpske i crnogorske kulture, ali malo je poznato koliko je dramatična bila njegova štamparska istorija. Prvo izdanje ovog slavnog dela, objavljeno 1847. godine u Beču, štampano je pod izuzetno teškim uslovima i uz veliku tajnost, kako bi se sačuvalo od stroge austrougarske cenzure.
ŠTA JE "ŽIVA VATRA": Kako su Srbi nekada ritualno palili vatru bez šibica i zašto se verovalo da ima isceliteljsku moć?
U prošlosti, širom Srbije, postojao je običaj ritualnog paljenja "žive vatre" bez korišćenja šibica ili kresiva, posebno tokom velikih praznika poput Đurđevdana, Ivanjdana ili Petrovdana. Ovaj ritual je imao mnogo dublju svrhu od pukog grejanja ili svetlosti – narod je verovao da ova vatra poseduje moć da leči, štiti i donosi blagostanje.
NEOBIČAN OBIČAJ SA IVANJDANSKIM VENČIĆEM: Zašto su devojke venčić bacale baš na reku?
Na Ivanjdan, jedan od najlepših letnjih praznika, devojke širom Srbije pravile su posebne venčiće od lekovitog bilja, pa ih zatim puštale niz reku. Ovaj ritual nije bio tek igra – iza njega se krilo duboko verovanje u magičnu moć reke da otkrije budućnost, posebno onu ljubavnu.
Komentari(0)