Zašto se verovalo da vuk može imati “čovečiju senku”: Priče o ljudima koji su rođeni s vukom uz leđa

Kiza R

19:00

Kultura 0

U narodnim predanjima Srbije, naročito u brdskim i šumovitim krajevima, postoji verovanje da se poneki čovek ne rađa sam – već s „vukom uz leđa“. Ne da bi bio zver, već da bi nosio snagu, slutnju i tišinu koju drugi ne razumeju.

vuk
Shutterstock

U selima oko Zlatibora, Peštera, Kučaja i Golije, stariji su umeli da prepoznaju ljude koji „nisu do kraja ljudi“. Nisu to bili vukodlaci, ni zveri u telu čoveka. Bili su to oni koji su, kako se govorilo, „rođeni s vukom uz leđa“. Takvi su decu umirivali pogledom, predosećali nesreću, nikada se nisu gubili u šumi, a kada govore – govore kratko, ali svi slušaju. Verovalo se da njihova senka ima u sebi silu vuka, da su jednom nogom u svetu ljudi, a drugom u onom gde vladaju instinkt, opasnost i priroda.

Vuk kao senka, ne kao prokletstvo

Za razliku od zapadnih priča o vukodlacima, gde je vuk simbol prokletstva, u srpskom narodnom predanju vuk je često poštovano, čak sveto biće. Vuk je: – neukrotiv,

Možda vas zanima:

– samostalan,

Možda vas zanima:

– ali uvek zna gde mu je čopor,

Možda vas zanima:

– ne peca se na zamku, i

Možda vas zanima:

– nikad ne krene na čoveka – osim ako ga pozoveš pogrešnim rečima.

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Možda vas zanima:

Zato je u narodu postojao poseban izraz za ljude koji su „rođeni s vukom“ – oni se ne ponašaju drugačije, ali ih se tiho poštuje. Oni se ne viču. Ne ogovaraju. Njima se ne lomi hleb naglas.

Kako se prepoznaje “vuk uz čoveka”

Takvi ljudi nisu vidno drugačiji. Ali u pričama se ponavlja:

Kada uđe u sobu – pas zaćuti.

Deca ga ne zovu – ali mu priđu.

Uvek zna da li će nevreme – iako ništa ne kaže.

Nikada ne izgubi put u šumi, čak i kad nema staze.

Jedna baka iz sela kod Ivanjice rekla je:
„Moj brat nikad nije hteo da ide u vojsku. Ne zato što se boji. Nego što kaže da zna kad bi poginuo. Takvima ne treba puška – njima vetar kaže kad treba da se sklone.“

Ko ima „vuka u sebi“ – ne može lagati sebe

Verovalo se da ovi ljudi osećaju kad ne govore istinu, i da ne mogu dugo da budu među gomilom. Potrebna im je priroda, tišina, samoća – ne kao beg, već kao povratak svom čoporu u sebi.

Kaže se:
„On je s vukom – pa ćuti dok svi viču.“

Takvi ljudi su često bili: – čobani,
– lovci,
– usamljeni putnici,
– ili stari muškarci koji žive sami, ali koje svi posećuju kad treba savet „što se ne piše“.

Vuk i čovek – ne kao zver, već kao ogledalo

U narodnom predanju, vuk je ono što čovek krije kad hoće da bude dobar za svet. Snaga, pravda, instinkt, hrabrost – bez maske.
I zato, kada se kaže da neko ima „vuka uz leđa“, to ne znači da je zver. To znači da nosi deo sveta koji ne pripada čoveku – ali ga čuva kao svoju senku.

Danas, kada tišina postaje retka, možda ih ima više nego što mislimo

Možda znaš nekog takvog. Nećeš ga videti da viče, ne nosi titule, ne traži priznanja. Ali kad govori – svi ćute.
Kada ćuti – svi se preispituju.

I kad ode iz sobe, ostane osećaj da je nešto rečeno – iako nije.

To su ljudi s vukom.

POVEZANE VESTI
Tagovi:
vuk mitologija stari srpski običaji

Komentari(0)

Loading