Ko je bila Vidosava Kovačević: Prva Srpkinja koja je pisala o telu, smrti i ženskom iskustvu – pre Prvog svetskog rata
Dok su druge pisale o ružama i poeziji, ona je pisala o umiranju, bolu, usamljenosti i telu koje stari. Njeni rukopisi bili su šapat koji niko nije bio spreman da čuje.
Rođena u Subotici krajem 19. veka, Vidosava Kovačević bila je umetnica, pesnikinja i slikarka koja je prošla ispod radara srpske književnosti, a njeno delo – rukopisi, dnevnici i kratke proze – kriju najintimnije i najhrabrije opise ženskog doživljaja tela, smrti i identiteta u tadašnjem društvu. Iako je umrla mlada, ostavila je svedočanstvo koje tek danas može biti u potpunosti shvaćeno.
Kratak život, ali dubok trag
Vidosava Kovačević rođena je 1889. godine u građanskoj porodici u Subotici. Školovala se u Budimpešti i Minhenu, govorila nemački i mađarski, a crtanje i pisanje su joj bili izlaz iz sveta u kom se žena sme da izrazi samo ako je tiha.
Umrla je od tuberkuloze u 22. godini, ali iza sebe je ostavila dnevnike i rukopise koji nisu objavljeni za njenog života, a koji su kasnije pronađeni i delimično publikovani.
O čemu je pisala – i zašto je to bilo šokantno?
Dok su druge žene tog doba pisale rodoljubive stihove ili društveno prihvatljivu prozu, Vidosava je pisala o telu: njegovom propadanju, ranjivosti, starenju, bolesti. Pisala je o umiranju mladog tela, ali i o ženskoj usamljenosti, strahu od starosti, čežnji za nežnošću.
U jednom zapisu stoji:
“Znam kako miriše moja soba kad umirem. Nema krvi, ali sve peče. Najviše duša, jer ona nema kože.”
Pisala je i o ženskoj seksualnosti – ne eksplicitno, već kroz tišinu dodira, stid, mirise i pogleda. U vremenu kada je to bilo gotovo nezamislivo, ona je svojim rukopisima razbijala zidove ćutanja.
Likovna umetnica koja je slikala rečima
Pored pisanja, Vidosava je bila i slikarka. Njeni radovi, koji su sačuvani u Galeriji Matice srpske, puni su senki, ženskih figura u polumraku, nagoveštaja tuge i introspekcije. Kritičari kažu da je njeno slikarstvo bilo isto što i njeno pisanje – unutrašnji pogled, pogled prema unutra.
U njenim dnevnicima često se vidi kako prepliće boje i osećanja, kao u ovom zapisu: “Danas sam osećala plavo. Ne more, već plavu bol, onu izmešanu sa sivilom kože pred febrilnu noć.”
Zašto je zaboravljena?
Vidosava nije bila član književnih udruženja, nije imala mecene, nije živela dovoljno dugo da ostavi “kapitalno delo”. Njena intima nije bila pogodna za javni diskurs tog vremena.
Njen pogled na ženu – kao biće koje misli, oseća, propada i pita se o smrti – bio je isuviše istinit za epohu patrijarhalne idile.
Iako su njeni radovi danas predmet interesovanja feminističke kritike i savremenih istoričara književnosti, šira publika i dalje ne zna za nju.
Zaslužuje da je čitamo danas više nego ikada
U vremenu kada se sve češće govori o važnosti ženskog glasa, tela i autentičnog iskustva, Vidosava Kovačević je upravo to – tiha prethodnica svega što danas nazivamo osnaživanjem.
Ona nije bila glasna. Nije bila politička. Bila je ranjiva, svesna i bolno iskrena. I zato je važno da je otkrijemo – jer u njenim rečima ima mesta i za današnje žene koje ćute više nego što bi smele.
Zaveži dušu u maramicu: Zaboravljeni ritual iz Pomoravlja pred rastanak sa voljenima
Kad sin krene u vojsku, muž na rad u tuđinu, ili brat u svet – žene iz Pomoravlja su vezivale maramicu sa hlebom, zemljom i zdravcem. Verovalo se da tako „duša ostaje kod kuće“ dok se telo ne vrati.
Ko je bila Vidosava Kovačević: Prva Srpkinja koja je pisala o telu, smrti i ženskom iskustvu – pre Prvog svetskog rata
Dok su druge pisale o ružama i poeziji, ona je pisala o umiranju, bolu, usamljenosti i telu koje stari. Njeni rukopisi bili su šapat koji niko nije bio spreman da čuje.
Peškir za štalu: Zašto su žene u Podrinju tkale poseban peškir koji se nikada nije unosio u kuću
U selima uz Drinu postojao je neobičan običaj – tkanje i kačenje posebnog peškira na vrata štale. Nije služio za brisanje, već za zaštitu. Nije se unosio u kuću, niti prao. Imao je svoju šaru, svrhu i dušu.
Pevanje pred vetar: Kako su pastiri sa Stare planine prizivali promenu vremena pesmom u zoru
Na grebenima iznad Kalne i Vrtovca, pastiri su u zoru pevali ka vetru – tiho, jednostavno, gotovo obredno. Verovalo se da pesma može da prizove sunce, odagna kišu ili umiri stado.
Zašto su žene u okolini Leskovca na dan Svete Petke stavljale so ispod jastuka: Običaj za dobijanje odgovora u snu
Verovalo se da, ako u noći uoči Svete Petke staviš šaku soli pod jastuk i postaviš pitanje u tišini, san će ti doneti odgovor. Tihi ritual koji se danas skoro zaboravio, nekada je bio važan čin introspekcije i nade.
Komentari(0)