“Odnošenje tuge” na raskršće: Zaboravljen običaj žena sa Zlatibora da maramom izbrišu bol
Kada ih pritisne tuga, žene sa padina Zlatibora nisu plakale naglas. Umesto toga, išle su tiho do raskršća, ostavljale maramu i verovale da će vetar poneti ono što srce ne može da izgovori.
Na visoravnima Zlatibora, gde vetar stalno menja pravac, postojao je običaj koji se danas pamti samo u šapatima: žene bi na raskršću ostavljale svoju staru maramu kako bi “odnele tugu”. Nisu govorile kome, ni zašto – ali svi su znali da je to bio čin oslobađanja. Ova tiha, dostojanstvena praksa bila je psihološki ventil generacijama koje nisu znale ni smele da govore o svojim emocijama.
Kad se suze ne puštaju pred drugima
U tradicionalnim seoskim zajednicama, tuga nije imala javno mesto. Žena je bila stub domaćinstva – kad se desi smrt, gubitak, svađa, poniženje, morala je da nastavi. Ali emocije nisu nestajale – gurale su se u ćutanje, u gestove, u rituale.
Možda vas zanima:
Zašto su žene u Homolju stavljale lavandu pod jastuk: Zaboravljeno verovanje da biljka štiti od mesečarenja
Dok danas lavandu cenimo zbog mirisa i smirenja, u istočnoj Srbiji su je nekada koristili kao duhovni štit – da dete ne ustaje u snu, ne luta i da ga "mesečina ne povuče".
Kićenje krava za Svetog Iliju u Negotinskoj Krajini: Običaj koji je donosio mleko, zdravlje i blagostanje
U zaboravljenim selima istočne Srbije, žene su na dan Svetog Ilije ukrašavale krave cvećem, peškirima i tkanicama – jer se verovalo da samo tako krava neće “presušiti”.
Možda vas zanima:
Zašto su žene u Homolju stavljale lavandu pod jastuk: Zaboravljeno verovanje da biljka štiti od mesečarenja
Dok danas lavandu cenimo zbog mirisa i smirenja, u istočnoj Srbiji su je nekada koristili kao duhovni štit – da dete ne ustaje u snu, ne luta i da ga "mesečina ne povuče".
Kićenje krava za Svetog Iliju u Negotinskoj Krajini: Običaj koji je donosio mleko, zdravlje i blagostanje
U zaboravljenim selima istočne Srbije, žene su na dan Svetog Ilije ukrašavale krave cvećem, peškirima i tkanicama – jer se verovalo da samo tako krava neće “presušiti”.
Možda vas zanima:
Zašto su žene u Homolju stavljale lavandu pod jastuk: Zaboravljeno verovanje da biljka štiti od mesečarenja
Dok danas lavandu cenimo zbog mirisa i smirenja, u istočnoj Srbiji su je nekada koristili kao duhovni štit – da dete ne ustaje u snu, ne luta i da ga "mesečina ne povuče".
Kićenje krava za Svetog Iliju u Negotinskoj Krajini: Običaj koji je donosio mleko, zdravlje i blagostanje
U zaboravljenim selima istočne Srbije, žene su na dan Svetog Ilije ukrašavale krave cvećem, peškirima i tkanicama – jer se verovalo da samo tako krava neće “presušiti”.
Zato su žene razvile lični, tihi običaj – odnošenje tuge.
Kako je izgledao ritual?
Uglavnom bi se sprovodio u zoru, kad još niko ne vidi. Starija žena, ili mlada majka, uzimala bi staru, iznošenu maramu – onu koju više ne nosi, a koja pamti godine. Na putu ka raskršću, ne bi govorila ni reč.
Na raskršću – mestu gde se seku putevi, životi, odluke – ostavljala bi maramu na zemlji, ili je kačila na granu, drvo, čak i stub. Zatim bi se okrenula i bez reči vratila kući, ne gledajući iza sebe.
U nekim verzijama običaja, prethodno bi poljubila maramu tri puta i šapatom rekla:
Zašto baš raskršće?
U narodnom verovanju, raskršće je magično mesto – tamo gde se susreću svetovi, gde se prepliću sudbine. Verovalo se da tamo vetar jače duva, da “ono što se ostavi – ne vraća se”, i da je to **jedino mesto gde tuga može da “zaluta” i ne pronađe put nazad”.
Neki su govorili i da tamo “stoje duhovi predaka”, pa će oni preuzeti bol, kao nekad što su čuvali kuću.
Koje tuge su se odnosile?
- Tuga za izgubljenim detetom
- Neostvarena ljubav ili neuzvraćena emocija
- Gubitak samopoštovanja ili čast u braku
- Strah za muža u ratu ili radu u inostranstvu
Ovo nije bio ritual koji se sprovodio često – samo kad “više ne možeš iznutra”. I samo žene su ga praktikovali. Muškarci nisu znali ni detalje – niti su pitali.
Gde se još pamti ovaj običaj?
Ostaci ovog običaja zabeleženi su u selima Semegnjevo, Jablanica, Gornji Ljubiš i delom kod Bistrice, prema granici sa Crnom Gorom. Danas ga retko ko praktikuje, ali starije žene ga pominju kao nešto “što se ne priča, ali se zna”.
U pojedinim selima, na raskrsnicama i dalje možeš da vidiš uvezanu maramu na drvetu. Meštani ne diraju – znaju da je “tuđa tuga”.
Tihi lek za dušu
U vremenu kada se sve mora objasniti, analizirati, terapirati, običaj odnošenja tuge podseća nas da su žene vekovima nalazile način da se oslobode bola bez ijedne reči. Kroz simbol, gest i veru – bez buke i publike.
I možda nije loše, bar ponekad, da i mi pustimo nešto… tiho, bez objašnjenja. Na raskršću, vetru… i miru.
Zaveži dušu u maramicu: Zaboravljeni ritual iz Pomoravlja pred rastanak sa voljenima
Kad sin krene u vojsku, muž na rad u tuđinu, ili brat u svet – žene iz Pomoravlja su vezivale maramicu sa hlebom, zemljom i zdravcem. Verovalo se da tako „duša ostaje kod kuće“ dok se telo ne vrati.
Ko je bila Vidosava Kovačević: Prva Srpkinja koja je pisala o telu, smrti i ženskom iskustvu – pre Prvog svetskog rata
Dok su druge pisale o ružama i poeziji, ona je pisala o umiranju, bolu, usamljenosti i telu koje stari. Njeni rukopisi bili su šapat koji niko nije bio spreman da čuje.
Peškir za štalu: Zašto su žene u Podrinju tkale poseban peškir koji se nikada nije unosio u kuću
U selima uz Drinu postojao je neobičan običaj – tkanje i kačenje posebnog peškira na vrata štale. Nije služio za brisanje, već za zaštitu. Nije se unosio u kuću, niti prao. Imao je svoju šaru, svrhu i dušu.
Pevanje pred vetar: Kako su pastiri sa Stare planine prizivali promenu vremena pesmom u zoru
Na grebenima iznad Kalne i Vrtovca, pastiri su u zoru pevali ka vetru – tiho, jednostavno, gotovo obredno. Verovalo se da pesma može da prizove sunce, odagna kišu ili umiri stado.
Zašto su žene u okolini Leskovca na dan Svete Petke stavljale so ispod jastuka: Običaj za dobijanje odgovora u snu
Verovalo se da, ako u noći uoči Svete Petke staviš šaku soli pod jastuk i postaviš pitanje u tišini, san će ti doneti odgovor. Tihi ritual koji se danas skoro zaboravio, nekada je bio važan čin introspekcije i nade.
Komentari(0)