“Odnošenje tuge” na raskršće: Zaboravljen običaj žena sa Zlatibora da maramom izbrišu bol
Kada ih pritisne tuga, žene sa padina Zlatibora nisu plakale naglas. Umesto toga, išle su tiho do raskršća, ostavljale maramu i verovale da će vetar poneti ono što srce ne može da izgovori.
Na visoravnima Zlatibora, gde vetar stalno menja pravac, postojao je običaj koji se danas pamti samo u šapatima: žene bi na raskršću ostavljale svoju staru maramu kako bi “odnele tugu”. Nisu govorile kome, ni zašto – ali svi su znali da je to bio čin oslobađanja. Ova tiha, dostojanstvena praksa bila je psihološki ventil generacijama koje nisu znale ni smele da govore o svojim emocijama.
Kad se suze ne puštaju pred drugima
U tradicionalnim seoskim zajednicama, tuga nije imala javno mesto. Žena je bila stub domaćinstva – kad se desi smrt, gubitak, svađa, poniženje, morala je da nastavi. Ali emocije nisu nestajale – gurale su se u ćutanje, u gestove, u rituale.
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Možda vas zanima:
“Pojilo” – običaj iz Vojvodine koji povezuje komšije i jača zajedništvo
Zaboravljena tradicija okupljanja koja je bila srce sela
Zašto se u Pomoravlju i dalje "kiti vodeničko kolo"? – Običaj stariji od pesme
Magični ritual koji spaja vodu, plodnost i zajedništvo
Zato su žene razvile lični, tihi običaj – odnošenje tuge.
Kako je izgledao ritual?
Uglavnom bi se sprovodio u zoru, kad još niko ne vidi. Starija žena, ili mlada majka, uzimala bi staru, iznošenu maramu – onu koju više ne nosi, a koja pamti godine. Na putu ka raskršću, ne bi govorila ni reč.
Na raskršću – mestu gde se seku putevi, životi, odluke – ostavljala bi maramu na zemlji, ili je kačila na granu, drvo, čak i stub. Zatim bi se okrenula i bez reči vratila kući, ne gledajući iza sebe.
U nekim verzijama običaja, prethodno bi poljubila maramu tri puta i šapatom rekla:
“Idi gde ide vetar, nek’ meni dođe mir.”
Zašto baš raskršće?
U narodnom verovanju, raskršće je magično mesto – tamo gde se susreću svetovi, gde se prepliću sudbine. Verovalo se da tamo vetar jače duva, da “ono što se ostavi – ne vraća se”, i da je to **jedino mesto gde tuga može da “zaluta” i ne pronađe put nazad”.
Neki su govorili i da tamo “stoje duhovi predaka”, pa će oni preuzeti bol, kao nekad što su čuvali kuću.
Koje tuge su se odnosile?
- Tuga za izgubljenim detetom
- Neostvarena ljubav ili neuzvraćena emocija
- Gubitak samopoštovanja ili čast u braku
- Strah za muža u ratu ili radu u inostranstvu
Ovo nije bio ritual koji se sprovodio često – samo kad “više ne možeš iznutra”. I samo žene su ga praktikovali. Muškarci nisu znali ni detalje – niti su pitali.
Gde se još pamti ovaj običaj?
Ostaci ovog običaja zabeleženi su u selima Semegnjevo, Jablanica, Gornji Ljubiš i delom kod Bistrice, prema granici sa Crnom Gorom. Danas ga retko ko praktikuje, ali starije žene ga pominju kao nešto “što se ne priča, ali se zna”.
U pojedinim selima, na raskrsnicama i dalje možeš da vidiš uvezanu maramu na drvetu. Meštani ne diraju – znaju da je “tuđa tuga”.
Tihi lek za dušu
U vremenu kada se sve mora objasniti, analizirati, terapirati, običaj odnošenja tuge podseća nas da su žene vekovima nalazile način da se oslobode bola bez ijedne reči. Kroz simbol, gest i veru – bez buke i publike.
I možda nije loše, bar ponekad, da i mi pustimo nešto… tiho, bez objašnjenja. Na raskršću, vetru… i miru.
Rahela Ferari – glumica koja je bežala od Gestapoa i preko noći osedela
Kada se spomene ime Rahele Ferari, pred očima oživljavaju likovi baka, majki, komšinica, ali i ozbiljnih žena koje su obeležile pozorište i film. Njena karijera trajala je više od pola veka, a iza sebe je ostavila trag u preko 90 filmskih i televizijskih ostvarenja. Ali, njen život bio je mnogo dramatičniji od uloga koje je igrala.
Šta su zavetine, i kako se razlikuju od krsne slave, i zašto se ovaj običaj čuva u Srbiji
Pored krsne slave, koja je zaštitni znak srpskog naroda, postoji još jedan manje poznat, ali jednako važan običaj – zavetina. To je praznik koji ne slavi pojedinačna porodica, već celo selo ili mahala, u znak zajedničkog zaveta svecu zaštitniku.
Kako je Hajduk Veljko branio Negotin sa „Praskalicom“
Hajduk Veljko Petrović (1780–1813) upamćen je kao neustrašivi vojvoda Prvog srpskog ustanka. Njegova borba za slobodu bila je oličena u topu nadimka „Praskalica“, koji je branio Negotin i krajinu. Ime ovog junaka ostalo je u narodnim pesmama, a njegova junačka smrt postala je simbol nepokolebljive odbrane otadžbine.
MILUNKA SAVIĆ JE BILA BABA OVOM SRPSKOM GLUMCU! Njenog UNUKA je zadesila STRAŠNA bolest o kojoj BRUJALA SRBIJA
Glumac s ponosom ističe da je potomak heroine Prvog svetskog rata Milunke Savić
Milutin Milanković: profesor koji je promenio svetsku nauku iz kućnog pritvora
Ime Milutina Milankovića (1879–1958) danas stoji u udžbenicima širom sveta. Matematičar, klimatolog i astronom, on je tvorac teorije o klimatskim ciklusima koji zavise od Zemljine orbite i nagiba – tzv. Milankovićevi ciklusi. Ono što ovu priču čini posebnom jeste činjenica da je osnove svojih proračuna razradio u vreme kada je bio interniran tokom Prvog svetskog rata.
Komentari(0)