Smrt bliske osobe jedna je od najtežih stvari koje se mogu dogoditi čoveku. Ipak, to je deo prirodnog procesa koji je neminovan, te se moramo pomiriti sa njim. Međutim, kada se to desi emocionalni šok je prevelik da bismo trezveno razmišljali, te se susrećemo sa raznim pitanjima, na koja često nemamo odgovor.
Crkva smatra da stvari pokojnika treba podeliti siromasima, da se stvarima daju drugi život, pa da se oni zauzvrat mole za dušu pokojnika.
Od davnina ljudi su verovali da odeća mrtvih počinje da zrači mrtvu energiju, što loše utiče na žive, pa stoga sve lične stvari su spaljene. Mnogi ljudi misle da ako su imali topao odnos sa preminulom osobom, onda se njegove stvari mogu nositi kao uspomena, a tamo, u raju, pokojnik će biti zadovoljan što njegove stvari nastavljaju da žive, a ne bacaju se u smeće.
Veruje se da je odeća koju je nosio pokojnik često, već nakon 40 dana postaje nosiv. Postoje neka sujeverna pravila, možda imaju pravu pozadinu, možda su u stanju da vas na psihološkom nivou postave da je odeća očišćena:
Možda vas zanima:
Oči koje se zatvaraju pred istinom: Zašto se ne gleda u plamen dok se izgovara ime pokojnika
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
Možda vas zanima:
Oči koje se zatvaraju pred istinom: Zašto se ne gleda u plamen dok se izgovara ime pokojnika
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
Možda vas zanima:
Oči koje se zatvaraju pred istinom: Zašto se ne gleda u plamen dok se izgovara ime pokojnika
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
1. Stvari se mogu potopiti u slanu vodu, a zatim oprati.
2. Nakon pranja stvar se poškropi svetom vodom.
3. Stvari se mogu menjati.
Međutim, lične stvari pokojnika i posteljina se u gotovo svim slučajevima bacaju ili čak spaljuju. Za neke je ođeća uspomena, a za druge bol. Stoga neki pokušavaju da se riješe ili poklone ođeći.
Neke ritualne agencije pružaju usluge odnošenja stvari pokojnika i njihove distribucije ljudima u nevolji. Isto možete učiniti i sami kontaktirajući skloništa ili crkvu.
Trebali biste biti zabrinuti ako osoba obraća previše pažnje na odeću, fotografije, lične stvari preminulog. Kada se zaglavi u prošlosti, gubi se sadašnjost.
Pravila?
Strogo je zabranjeno nošenje ličnih stvari preminulog, koje je često nosio ili koje su bile kod njega kada je smrt neposredno nastupila.
Mnogi pokojnika sahranjuju ne skidajući mu burmu, ručni sat, naprsni krst. Posebno morate biti oprezni sa stvarima osobe koja je umrla od teške bolesti, nasilne smrti i koja je patila pre smrti.
Smatra se da se ostale stvari pokojnika ne mogu oblačiti i deliti pre 40 dana smrti. To je zbog činjenice da vremenom energija slabi, kao i zbog činjenice da do 40 dana, prema hršćanskim kanonima, duša još uvek nije definisana u tom svetu.
Šta učiniti sa krstom pokojnika?
U pravilu se pokojnik sahranjuje sa naprsnim krstom. Crkva veruje da se naprsni krst pokojnika može nositi, ali je bolje da se prvo posveti u crkvi.
U narodu se priča da je nemoguće nositi krst pokojnika, jer ćete nositi tuđi krst. Krst se može pretopiti u nešto drugo, odneti - dati u crkvu ili zakopati u izvor vode (more, jezero, reka). Ali u većini slučajeva takvi se krstovi ne nose, već se stavljaju u kutiju u znak sećanja na pokojnika.
(N portal)
OVE SU NAJČUDNIJE REČENICE U SRPSKOM JEZIKU: Stranci ih nikada neće razumeti, pogledajte samo OVAJ SPISAK
Nekada i same reči budu previše za opisivanje određenih situacija, pa se brzo latimo neobičnih uzvika, poput: "uh", "eh", "abe" ili "pu"
Crna ruka – zaverenici koji su promenili tok svetske istorije
Ko su bili ljudi iz senke koji su delovali po kafanama, šumama i podrumima Beograda – i zapalili Evropu?
"Lile za Miholjske zadušnice": Jesenji običaj paljenja vatre za duše predaka
Zaboravljen ritual iz sela zapadne Srbije koji je vekovima čuvan od zaborava
OVO IME JE STARO I IMA PREJAKO ZNAČENJE: Nosila ga je najveća srpska HEROINA
Veruje se da je ovo ime nastalo od imena Milica, a muški oblik ovog imena je Milunko
Ovo je kameni beleg donet sa Kajmakčalana na Suvobor: Mala crkva velikog imena čuva srpsku istoriju i sećanje na velike junake (FOTO)
Na obroncima Suvobora, podno Krševite glavice, svečano je osveštan kameni beleg donet sa Kajmakčalana – simbola herojske borbe srpskog naroda u Prvom svetskom ratu. Znak je podignut kod Hrama Hristovog Vaskrsenja u slavu i čast predaka koji su položili živote na Solunskom frontu.
Komentari(0)