Oči koje se zatvaraju pred istinom: Zašto se ne gleda u plamen dok se izgovara ime pokojnika
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
U srpskoj tradiciji, govor o smrti uvek je bio oprezan. Nije se izgovaralo ime pokojnika bilo kad, niti bilo gde. Ali jedno pravilo poštovalo se i bez objašnjenja: dok se govori ime umrlog – ne gleda se u plamen. Bilo da je to sveća, ognjište ili vatra ispred kuće, stariji su učili mlađe da obore pogled ili zatvore oči. Veselin Čajkanović je ovo verovanje povezivao sa dubokom predstavom da plamen jeste granica – i da reč u vatri, ako je pogrešna, ne sagori već „ostane u dnu svetla“.
Plamen kao mesto gde reč ostaje
U narodnoj slici sveta, plamen nije samo svetlost, već kanal.
Možda vas zanima:
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
"Ruganje pokojnicima": Otac Predrag istakao 1 običaj koji Srbi praktikuju na sahrani, a zapravo nije u skladu sa crkvom
Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
Možda vas zanima:
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
"Ruganje pokojnicima": Otac Predrag istakao 1 običaj koji Srbi praktikuju na sahrani, a zapravo nije u skladu sa crkvom
Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
Možda vas zanima:
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
"Ruganje pokojnicima": Otac Predrag istakao 1 običaj koji Srbi praktikuju na sahrani, a zapravo nije u skladu sa crkvom
Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
Možda vas zanima:
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
"Ruganje pokojnicima": Otac Predrag istakao 1 običaj koji Srbi praktikuju na sahrani, a zapravo nije u skladu sa crkvom
Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
Možda vas zanima:
Pogled koji nosi težinu: Zašto se u srpskoj tradiciji verovalo da deca ne smeju da gledaju umrlog u lice
U mnogim selima Srbije postojalo je nepisano pravilo – kada neko premine, deca se sklanjaju. Ne zbog straha, već zbog duše. Verovalo se da dečji pogled može zadržati ono što treba da ode.
"Ruganje pokojnicima": Otac Predrag istakao 1 običaj koji Srbi praktikuju na sahrani, a zapravo nije u skladu sa crkvom
Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
Ako se pogleda pravo u vatru i kaže ime preminulog, verovalo se da se može otvoriti staza kojom duša može da se okrene.
Ne da se vrati – već da se zadrži tu gde nije više njeno mesto.
Kako su se ponašali kad se pali sveća za pokojnog
U mnogim krajevima, paljenje sveće nije bilo samo obred – već trenutak tišine i tačne reči.
Najčešće bi neko rekao:
„Za dušu...“ – i zastao.
Ako se ime izgovaralo, pogled se obarao.
Neki su šapatom izgovarali, a neki su samo klimnuli glavom.
Vatra je bila tu da ponese, ali ne da ti vrati ono što nisi smeo da kažeš naglas.
Šta se verovalo ako neko pogleda i spomene ime
Ako bi se desilo da neko izgovori ime pokojnika gledajući u sveću, a zatim zatrepće ili mu zasuze oči bez razloga, govorilo se da je „rekao više nego što zna.“
U tim slučajevima, sveća se gasila – ne duvanjem, već prstima umočeni u vodu – i palila se nova, uz tišinu.
Zašto Čajkanović ovo vidi kao ostatak drevne magije reči i svetlosti
Veselin Čajkanović piše da je reč u kombinaciji sa svetlom imala poseban status u staroj religiji Srba.
U mnogim arhetipskim sistemima, vatra je mesto pročišćenja, ali i prenosilac – i ono što ide kroz nju, ide pravo.
Zato se verovalo da ime umrlog izgovoreno u plamen ima veću težinu nego ime izgovoreno u mraku.
Danas – sveća i dalje govori, ako znaš da ćutiš
Možda ne znamo više ta pravila, ali mnogi i danas, kad pale sveću za nekog koga nema, ne gledaju direktno u plamen.
Možda iz poštovanja. Možda iz straha. A možda jer duša zna da neka imena ne traže pogled – samo mir.
POTEGAO PIŠTOLJ NA KOLEGU, SVEČANO OTVORIO WC NA SPLAVU: Filmska životna priča Pavla Vuisića, ostavio čak TRI TESTAMENTA
Ljubav našeg naroda prema Pavlu Vuisiću kao glumcu proporcionalna je našoj potpunoj neupućenosti u njegovu biografiju, privatni život, politička gledišta i svetonazor, depresiju koju je lečio alkoholom, i njegovu omrazu prema glumi.
Mihajlo Pupin – dečak iz Idvora koji je pravio svoje prve izume
Pre nego što je postao svetski poznat naučnik, pronalazač i profesor na Kolumbija univerzitetu, Mihajlo Pupin bio je radoznali dečak iz banatskog sela Idvor. Njegovo detinjstvo bilo je ispunjeno igrom, ali i neutaživom željom da otkriva kako stvari funkcionišu.
Tkački razboj – kako se nekada tkala toplina doma
Na drvenom okviru, među nitima i predivom, nekada se stvarala ne samo tkanina, već i priča. Tkački razboj bio je srce mnogih srpskih domaćinstava – mesto gde su vešte ruke žena pretvarale vunenu i lanenu nit u ćilime, ponjave i prekrivače. Zvuk drvenih delova koji se sudaraju, ritam nožne pedale i miris prirodnog vlakna bili su deo svakodnevice u skoro svakoj kući.
Od Nemanje do poslednjeg cara – priča o lozi Nemanjića
Vladarska porodica koja je oblikovala srednjovekovnu Srbiju, ostavila manastire, zakone i carstvo koje je sijalo na Balkanu.
Naši stari nikad nisu SKLANJALI MRVICE SA STOLA "GOLOM RUKOM", a hleb su UVEK DELILI: Narodna verovanja o prizivanju BOGATSTVA i teranju SIROMAŠTVA S PRAGA
Narodna verovanja u Srbiji prizivaju sreću i blagostanje kroz običaje i zabrane. Običaji se prenose generacijski kao deo kulturnog nasleđa srpskog naroda.
Komentari(0)