Otac Predrag Popović ukazao je na običaj koji se u mnogim krajevima Srbije poštuje, a koji nikako nije u skladu ca crkvenim učenjem i liturgijskim životom.
Printscreen/Youtube
"Tu gde sam sedeo, baba sedi u čelo, što je umrla. Njoj stavili stolicu u prednje čelo, ja sedim sa desne strane. Ja kažem: "Za koga je ovo?" Kaže: "To je za babu." To su ljudi koji su liturgijski, ljudi koji su crkveni, koji su svake nedelje u crkvi. Sveštenika nisu stavili u čelo nego su stavili garderobu od pokojne babe na čelo. Ajde, neka to bude, ajde... Garderoba, ajde, neka se pokaže da nam taj neko nedostaje, taj koji više nije tu, ali neka se tu završi sve", rekao je otac Predrag.
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Otac Predrag Popović poznat je kao neko čije se reči, razmišljanja i stavovi veoma cene i sa pažnjom razmatraju među vernicima, ali i brojnim poštovaocima njegovog lika i misli koje rado deli sa pratiocima i prijateljima na Fejsbuku i Jutjubu.
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Otac Predrag Popović poznat je kao neko čije se reči, razmišljanja i stavovi veoma cene i sa pažnjom razmatraju među vernicima, ali i brojnim poštovaocima njegovog lika i misli koje rado deli sa pratiocima i prijateljima na Fejsbuku i Jutjubu.
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Otac Predrag Popović poznat je kao neko čije se reči, razmišljanja i stavovi veoma cene i sa pažnjom razmatraju među vernicima, ali i brojnim poštovaocima njegovog lika i misli koje rado deli sa pratiocima i prijateljima na Fejsbuku i Jutjubu.
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Otac Predrag Popović poznat je kao neko čije se reči, razmišljanja i stavovi veoma cene i sa pažnjom razmatraju među vernicima, ali i brojnim poštovaocima njegovog lika i misli koje rado deli sa pratiocima i prijateljima na Fejsbuku i Jutjubu.
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Otac Predrag Popović poznat je kao neko čije se reči, razmišljanja i stavovi veoma cene i sa pažnjom razmatraju među vernicima, ali i brojnim poštovaocima njegovog lika i misli koje rado deli sa pratiocima i prijateljima na Fejsbuku i Jutjubu.
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Otac Predrag Popović poznat je kao neko čije se reči, razmišljanja i stavovi veoma cene i sa pažnjom razmatraju među vernicima, ali i brojnim poštovaocima njegovog lika i misli koje rado deli sa pratiocima i prijateljima na Fejsbuku i Jutjubu.
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Otac Predrag Popović poznat je kao neko čije se reči, razmišljanja i stavovi veoma cene i sa pažnjom razmatraju među vernicima, ali i brojnim poštovaocima njegovog lika i misli koje rado deli sa pratiocima i prijateljima na Fejsbuku i Jutjubu.
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Otac Predrag Popović poznat je kao neko čije se reči, razmišljanja i stavovi veoma cene i sa pažnjom razmatraju među vernicima, ali i brojnim poštovaocima njegovog lika i misli koje rado deli sa pratiocima i prijateljima na Fejsbuku i Jutjubu.
U narodnim verovanjima, a prema tumačenjima Veselina Čajkanovića, vatra nije samo svetlost već granica između svetova. Ako se u nju gleda dok se izgovara ime preminulog, verovalo se da čovek „otvara trag“ – i zove ono što ne sme da se vrati.
Otac Predrag Popović poznat je kao neko čije se reči, razmišljanja i stavovi veoma cene i sa pažnjom razmatraju među vernicima, ali i brojnim poštovaocima njegovog lika i misli koje rado deli sa pratiocima i prijateljima na Fejsbuku i Jutjubu.
"Ali kada su krenule sarme, oni sarmu babi u tanjir i tako redom. Kad na kraju oni meni da treba da idemo. Ja kažem da se slažem, ali dok baba ne pojede sarmu, neće da idemo nigde. Onda možemo kući svi. A oni me gledaju. Pa što si sipao, je l si sipao sarmu? Neka baba pojede: "Jedi baba. Jedi, nemoj da pričaš sada, sipali ti, jedi. Oni mene gledaju kao da sam ja blesav. Kažem: "Dobro bre ljudi, vi idete u crkvu svake nedelje, zašto izvodite cirkus. Vi se rugate, ovo je ruganje upokojenima - rekao je otac Popović, a zatim su usledili i komentari".
Foto: Rina
"Možda je pogrešno, a možda nije. Ti običaji se prenose sa kolena na koleno. I mislim da je teško porodici da u trenutku kada izgubi svoga i kada je u najvećem bolu da ne uradi sve što mu kažu iz straha da ne uradi nešto pogrešno za svog umrlog. A svima nama je lakše kada znamo i verujemo da su naši preminuli sa nama 40 dana i taj osećaj praznine je pokušaj umanjenja bola jer do " juče" je ta osoba sedela sa nama. Meni je preminuo suprug i to je bilo jako teško i neprihvatljivo i bez razmišljanja sam prihvatila da njegova slika i odelo budu pored mene. I ta hrana je samo namenjena pokojniku da " vidi", da ga nema, da mu se olakša odlazak. Svi ti običaji su verujem nastali iz velike tuge za umrlim. Zato svi koji se ovome smeju su oni koji tu tugu nisu doživeli."
"Tako se oče desilo kad smo sahranjivali moju ujnu (93god.) i njena drugarica postavila sve u čelo stola za nju. I svestenik dolazi i pravo u čelo da sedne, kad su babe skočile: "Neee pope". Sveštenik ustade pa pita šta bi? One mu rekoše da je to Evicino mesto. Sveštenik ih pogleda i rece: "Slušajte me dobro, ono žito, vino, sveće i molitva to je bilo za Evicu, a ovo ovde je za nas. Evica sto je jela, jela je. Danas ja jedem za nju. Babe se ućutale, spustile glavu i kažu tako je oče."
Otac Predrag Popović istakao je jedan srpski običaj koji Srbi praktikuju, a zapravo je pogrešan i nije u skladu sa crkvom.
Javor je jedno od drveća kojem su u srpskoj tradiciji i mitologiji pripisivana posebna, gotovo sveta svojstva. Kroz vekove, ovo drvo bilo je povezano sa brojnim običajima, ritualima i verovanjima, zauzimajući važno mesto u narodnoj kulturi i predanjima.
Vrba je jedno od drveća koje je u srpskoj tradiciji zauzimalo posebno, gotovo mistično mesto. Kroz istoriju, narodna verovanja i običaji duboko su se povezivali sa ovim drvetom, pripisujući mu moći isceljenja, zaštite i simboliku novog života.
„Zelene svadbe“ bile su stari običaj u mnogim ruralnim krajevima Srbije, gde su mladi parovi birali da se venčaju pod otvorenim nebom, najčešće na livadama ili proplancima. Ovaj običaj imao je duboku simboliku povezanu sa plodnošću, obnovom života i harmonijom sa prirodom.
Širom istočne Srbije, naročito u oblastima oko Timoka, Negotina i Zaječara, i danas se mogu videti neobični kameni krstovi bez natpisa, imena ili godina. Za razliku od tipičnih nadgrobnih spomenika, ovi krstovi nisu vezani za konkretne ljude, već predstavljaju deo starog običaja za koji mnogi veruju da potiče još iz predhrišćanskog perioda.
Foto: Rina
Komentari(0)