ZLOČIN KOJI JE SVE ZAPREPASTIO Nad ovim čovekom izvršena je poslednja smrtna kazna u Srbiji
Prestupnik je osuđen na smrtnu kaznu i streljan 14. februara 1992. godine u prostorijama Okružnog zatvora u Somboru.
Smrtna kazna je u Srbiji primenjivana od nastanka moderne države 1804. pa sve do 2002. godine, kada je zakonom ukinuta. Poslednje pogubljenje, streljanjem, izvršeno je 14. februara 1992. a poslednje smrtne presude su izrečene 2001. godine i kasnije zamenjene vremenskim kaznama.
Možda vas zanima:
Srbija na starim mapama: Kako su naši gradovi izgledali pre nekoliko vekova?
Od rimskih puteva do austrougarskih karti – kako su se kroz vekove menjale mape Srbije i šta one otkrivaju o prošlosti naših gradova?
Potresna priča o Marici iz Srbije koja je svisnula od tuge na nogama u pedesetoj godini: Majka umrla tražeći sina!
Majke su pretrpele najveću žrtvu u svim ratovima na Balkanu u poslednjih 120 godina
Možda vas zanima:
Srbija na starim mapama: Kako su naši gradovi izgledali pre nekoliko vekova?
Od rimskih puteva do austrougarskih karti – kako su se kroz vekove menjale mape Srbije i šta one otkrivaju o prošlosti naših gradova?
Potresna priča o Marici iz Srbije koja je svisnula od tuge na nogama u pedesetoj godini: Majka umrla tražeći sina!
Majke su pretrpele najveću žrtvu u svim ratovima na Balkanu u poslednjih 120 godina
Možda vas zanima:
Srbija na starim mapama: Kako su naši gradovi izgledali pre nekoliko vekova?
Od rimskih puteva do austrougarskih karti – kako su se kroz vekove menjale mape Srbije i šta one otkrivaju o prošlosti naših gradova?
Potresna priča o Marici iz Srbije koja je svisnula od tuge na nogama u pedesetoj godini: Majka umrla tražeći sina!
Majke su pretrpele najveću žrtvu u svim ratovima na Balkanu u poslednjih 120 godina
Iako tačnih podataka nema, neke procene govore da je u ovom periodu u Srbiji ubijeno preko 7.000 ljudi koji su proglašeni krivim za razne zločine koji nisu uvek uključivali ubistva.
Do 1842, za ubice je bila propisana “ekvivalentna” smrtna kazna, što znači da je ubica bivao ubijen na isti način (pa i istim oružjem”) na koji je bila ubijena žrtva. Pored toga, tela pogubljenih su skoro uvek javno izlagana na točku na određeno vreme ili do potpunog raspadanja.
Zanimljivo je da je smrtna kazna za krađu ukinuta tek 1902. godine. Od 1905. godine smrtne kazne u Beogradu više nisu izvršavane javno, nego na skrovitim mestima bez prisustva publike, ali su u drugim gradovima i selima izvršenja i dalje ostala javna i prisustvovale su im hiljade posmatrača.
Dana 14. februara 1992. u Somboru je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice.
O Johanu se pre ovog strašnog zločina znalo samo da je poreklom Poljak, da nema zanimanje i zaposlenje. Devojčicu je ubio kako bi se osvetio njenom ocu koji mu nije dao stari bicikl.
Komšije iz Karavukova kod Sombora su videle Johana kako na biciklu nekuda odvozi malu Ivanu. Obećao joj je čokoladicu, ako se provoza s njim. Na osnovu tragova na cigli, nađenoj pored Ivaninog tela, utvrđeno je da je dete koje se otimalo i vrištalo, najpre usmrtio, a zatim silovao.
Osim po svom jezivom zločinu, ovaj monstrum je ušao u istoriju kao poslednji čovek nad kojim je izvršena smrtna kazna u Srbiji.
Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu. Prema čl. 24 važećeg Ustava iz 2006. godine: “Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne”.
(Izvor: Istorisjki zabavnik)
Najraniji hrišćani, oni koji su živeli u apostolskim vremenima, dakle, tokom prvog stoleća nove ere, molili su se stojeći. Čini se da se već tada smatralo da je sedenje u prisustvu Boga nedolično i neprilično.
Možda vas zanima:
Zanimljivo je da je jedan od najvažnijih zapadnih ranohrišćanskih pisaca, Tertulijan, imao isto mišljenje kada je stvarao krajem II i početkom III veka. On kaže: “Ako nije pristojno sedeti pred onim, koga treba poštovati i koga poštujemo, to je sasvim neblagodarno sedeti pred licem Boga živoga, pred kojim stoji anđeo što se moli - sveštenik”.
Crkva na Istoku vremenom je ovom običaju dodala i posebna značenja, pa se tako danas kaže da se stajanjem simbolizuje Hristov vaskrs i naše oslobađanje od greha i od pada u greh.
Važnost stajanja u pravoslavnoj crkvi toliko je velika da postoje dani kada nijedan drugi položaj nije dozvoljen i kada ne sme ni da se kleči. Pravilo je da se redovno nedeljom, kao i u dane od Uskrsa do Duhova, ne kleči već verni u te dane treba da se mole stojeći.
Naravno, Crkva dopušta da se sedi (ako se ima gde) u nekim prilikama, ali ovo uglavnom važi samo za stare ljude, bolesna i trudnice. Međutim, crkveni ustav dopušta i propisuje da se za vreme izvesnih bogosluženja može sedeti. Kad se čitaju katizme, sedalni, prolozi ili sinaksari Crkva dopušta svom narodu da sedi, da bi oni koji se umore u prethodnim delovima bogosluženja, mogli pažljivo slušati ono, što se čita ili poje i sedalnima, katizmima itd.
Sve ovo važi za pravoslavne hrišćane. Sa druge strane, rimokatolici sede tokom mise odn. liturgije. Ta praksa je po svemu sudeći na Zapadu nastala u najranijim vremenima, u svakom slučaju tokom prvog milenijuma.
Misa počinje sedenjem zato što je to srednja tačka između druga dva položaja, stajanja i klečanja.
Uglavnom, sedi se tokom prva dva čitanja mise, kao i nakon čitanja jevanđelja, dok đakon sprema evharistiju za pričest, kada nastupa vreme velikog iščekivanja svete tajne. Kada je sveštenik spreman, svi ustaju na noge.
Na noge se ustaje i tokom drugih važnih momenata mise, kao što je molitva “Gospodi, pomiluj”; ovim činovima višestrukog sedanja i ustajanja naglašava se poštovanje Isusa Hrista, a rezon na Zapadu je verovatno takav, da smatraju da se neprekidnim stajanjem smisao tog čina rasplinjuje. Pritom se sedenjem izbegava zamaranje i omogućava koncentracija prilikom čitanja svetih spisa i propovedi.
Nakon čitanja Simbola vere, rimokatolici opet ustaju… da bi klekli. Ponovo, simbolika je ovde ista kao i kod nas: u pitanju je potpuna predaja Bogu, poniznost, pokoravanje, priznavanje krivice, kajanje, molba za oproštaj grehova. Od tog trenutka, tokom većeg dela ostatka mise vernici će ostati na kolenima jer se očekuje “dolazak” Isusa Hrista.
Ne zaboravite, i rimokatolici i pravoslavni veruju da je Hrist realno prisutan u hlebu i vinu kojima se vrši pričest; doduše, Pravoslavna crkva smatra da se hleb i vino i fizički i duhovno transformišu u telo i krv Hristovu (naravno, kako se to odigrava i kako je to moguće, božanska je misterija), dok Katolička crkva smatra da se transformišu samo suštinski i duhovno a da fizički to i dalje ostaju hleb i vino.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
BONUS VIDEO:
ZAŠTO SE KAŽE "PLAVA KRV"? Kako i gde je nastao ovaj izraz
Izraz plava krv koristi se već vekovima kako bi označio pripadnost plemstvu ili aristokratiji.
Ovako se prepoznaje da li je nekog zaposela zla sila: Otac Arsenije ima test koji pokaže kada je čoveka okupirao demon
U dubinama ljudske duše često se kriju tajne koje samo oni obdareni darom duhovnog razlikovanja mogu prepoznati.
Karađorđe je brata Marinka obesio i majci rekao - pogledaj kroz prozor, eno ti sina: Zbog pravde nije znao za milost
Karađorđe je, u ime pravde, presudio i rođenom bratu Marinku, a majci je rekao samo: „Pogledaj kroz prozor"
Ovoj voditeljki se Tito udvarao i pred Jovankom, ona priznala da mu je bila miljenica: Slao avione po nju samo da bude kraj njega, pred smrt je zamolio 1 stvar
Par meseci pre smrti Vera Cvetinović je Titu ispunila veliku želju - još jednom mu je zapevala na uvetu, a maršal je njen glas obožavao.
Bio Jugosloven kom se i Tito klanjao, ono što je uradio nije uspeo niko na Balkanu, svi ga voleli i cenili: Pa jedva preživljavao od male penzije u trošnoj kući
"Treba raditi, nema bez rada ništa", čuvene su reči rudara Alije Sirotanovića kojem se divila cela Jugoslavija, a umro u bedi i zaboravljen.
Komentari(0)