PROSLAVLJAMO Svetog Jovana Rusa, javljao se ljudima u snu da mora pomoći Srbima i baš na dan kad se praznuje prestalo je BOMBARDOVANJE!
Te 1999. godine, stigao je dopis na adresu Eparhije vranjske iz crkve gde se čuvaju mošti Svetog Jovana Ruskog u selu Prokopi na ostrvu Evija.
Profesor teologije Jorgos I. Vernezos, sin oca Jovana Vernezosa (nastojatelja hrama Svetog Jovana Ruskog u Prokopiju na Eviji) rekao je sledeće: „Nešto pre Vaskrsa 1999. godine došli su u hram da se poklone moštima Svetog Jovana Ruskog, čije je telo netljeno, dva poklonika iz različitih krajeva Grčke. Iako se nisu poznavali, oni su sveštenicima ovog svetog hrama ispričali gotovo istovetnu priču.
Videli su, nezavisno jedan od drugog, svetog Jovana kako izlazi iz kivota, skida svetu odeždu u koju je bio odeven a oblači vojničku uniformu, i kaže: „Idem u Srbiju, da pomognem našu braću Srbe, jer se tamo progoni Pravoslavlje!“
"Čovek, lep, stasit, nema više od četrdeset godina, kleči na podu štale. U dubokoj je molitvi, zatvorenih očiju, među prstima prebira brojanicu. Oko njega su životinje, krotko spavaju. Nešto me dovodi na vrata te štale, kao po pozivu. Zastajem na ulazu, posmatram. Hoću nešto da pitam, ali ne mogu da izgovorim ništa. Znam da mi slika uliva neki spokoj. Najednom, životinje se prenuše, konj se pridigao i upitno gleda čoveka.
Čovek otvara oči, polako ustaje. Skida svoju pohabanu radnu odeću, sa zida, sa nekog čiviluka valjda, uzima maskirnu uniformu. Oblači je. Na njegovom ramenu vidim zašiven znak sa dvoglavim belim orlom, odnekud mi poznat. Tek tada čovek podiže oči k meni, pogleda me.
– Moram u Srbiju – reče. – Braća naša tamo su napadnuta, samo zbog svog Pravoslavlja, zbog vere svoje u Sina Božjeg. Hristos naš tamo opet krvari, opet bi da ga raspinju i čereče. Đavo se opasno zaigrao. Moramo braći pomoći, svi, onim najjačim što imamo.
Konj sam priđe, čovek hitro uzjaha. Pre no što obode konja, okrete se i reče još:
– Posvedoči. Znaš već gde i kome.
Da, oče, to je čovek koji nas gleda sa ove ikone. Sveti Jovan Rus.”
Sveštenik u Crkvi Svetog Jovana Rusa u Prokopionu, Novom Prokopionu, u brdima grčkog ostrva Evija, za četiri dana već drugi put sluša opis istog sna. Iznose mu ga različiti ljudi, sa udaljenih strana grčke zemlje, koji su sami došli na Eviju, u ovaj hram, da baš tu posvedoče. Kraj je maja 1999. godine.
Starešina Crkve Svetog Jovana Rusa u Prokopionu pažljivo je saslušao je putnike iz daleka. Potom je naložio da se služe molebani Svetom Jovanu Rusu, čije netljene mošti počivaju u ćivotu nasred hrama. Na nedeljnim liturgijama mošti će biti otvorene.
Ovaj dopis stigao je u Eparhiju vranjsku neposredno po Vaskrsu 1999. god.
Mir koji je značio i prestanak bombardovanja pravoslavne Srbiju potpisan je u Kumanovu na dan kada se proslavlja Sveti Jovan Ruski, 9. juna po novom (27. maja po starom kalendaru).
Printscreen
U znak zahvalnosti svecu ženski manastir u selu Lepčinjcu krasi neobična ikona Svetog Jovana Rusa i zauzima posebno mesto na zidu crkve.
Ova ikona je jedinstvena po tome što prikazuje svetitelja obučenog u uniformu savremene srpske vojske. Monahinje manastira se prisećaju da je mir koji je značio i prestanak bombardovanja na Srbiju potpisan upravo na dan kada se proslavlja Sveti Jovan Ruski, praznuje se 9. juna, na dan kad je potpisano primirje i prestalo bombardovanje Srbije .
Žitija svetitelja ima više i u bitnome se poklapaju. Oslanjamo se ovde na ono koje je zapisao Fotije Kandoglu (TheOrthodoh Word, jun–jul 1967).
Jovan je rođen na jugu Rusije, u pobožnoj i skromnoj pravoslavnoj porodici. Borio se u ratu protiv Turaka 1711. godine, još veoma mlad. Biva zarobljen i odveden u ropstvo. I njegova vera, kao i drugih zarobljenih hrišćana, tada je stavljana na teške ispite.
Mučeni i izgladnjivani, pod pretnjom smrću, neki su se odrekli Hrista, ali ne i mladi Jovan. Naposletku, kupio ga je neki aga, konjički komandir iz Prokopiona. Iako ga je i aga primoravao da se odrekne svoje vere, mladić beše čvrstog duha i ne podleže. Radio je u štali, gde je i spavao. Mladićeva hrabrost, dobrota, nepokolebljivost, blagost, vremenom su omekšali i agino srce, pa mu je ponudio bolji smeštaj i hranu. Ali Jovan je želeo da ostane u štali, u svojoj osami i podvizavanju. „Jeo je vrlo malo, molio se gotovo neprestano. Spremao se i svake nedelje pričešćivao u obližnjoj crkvi, znajući da bez sile Hristove neće moći da izdrži na putu prave vere. Noću bi krišom odlazio i bdeo u priprati crkve. Bog je nagradio trud njegov, preko njega blagoslovio je čak i njegovog gospodara Turčina...”
Sveti Jovan Rus ostaje trajni simbol nade, vere i pomoći u teškim vremenima.
SKRIVENA PRIČA O VENČANJU: Zašto je Kralj Aleksandar Karađorđević terao goste sa slavlja i ko je "prokleo" krunu
Venčanje Kralja Aleksandra I Karađorđevića i rumunske princeze Marije Hoencolern 1922. godine bio je svetski događaj prve klase – prva velika kraljevska svadba u Beogradu. Otkrivamo zašto su političke tenzije pratile svaki korak slavlja, zašto su gosti bili izbacivani i kako je ta raskošna ceremonija postala uvod u tragičnu sudbinu jugoslovenske krune.
POGAČA ZA VUKOVE: Zašto se na Mratindan u Srbiju ne ide bez obrednog hleba i kako se odvraća hromi vuk od stoke
Mratindan, 24. novembar, u narodu se oduvek obeležavao kao jedan od najopasnijih dana u godini – početak "vučijih dana". Otkrivamo zašto je ovaj praznik, posvećen Svetom Stefanu Dečanskom, u narodu povezan sa vukovima i šta domaćini moraju da urade kako bi zaštitili svoju stoku od "kriveljana", najopasnijeg hromog vuka.
KUĆA KOJA NEMA TEMELJ: Tajna Kapetan-Mišinog zdanja – zašto je najbogatiji Srbin gradio dvor za Karаđorđeviće i kome ga je na kraju poklonio
Kapetan-Mišino zdanje, sedište Rektorata Univerziteta u Beogradu, jedna je od najreprezentativnijih palata 19. veka. Ipak, ova monumentalna građevina krije tajnu: nije građena za obrazovanje, već kao nesuđeni dvor jedne srpske dinastije. Otkrivamo kako je politički preokret prekinuo gradnju i zašto je najbogatiji Srbin svog doba zdanje zaveštao "otečestvu".
KUĆA KOJA NEMA TEMELJ: Zašto je Stara kapetanija u Zemunu izgrađena na samoj ivici reke i kako ju je Dunav spasao od zaborava
Stara Kapetanija u Zemunu je mnogo više od zgrade – ona je simbol Zemuna kao lučkog grada, svedok granice dveju imperija i arhitektonski prkos reci. Otkrivamo kako je zgrada, sagrađena na samoj aluvijalnoj obali Dunava, odolevala vekovima poplavama i kako je njen opstanak dokaz inženjerskog podviga Austrougarske monarhije.
POSLEDNJA VEČERA U DVORU: Šta je Kralj Aleksandar zaista jeo pre nego što je ubijen i tajna poslednje želje za suprugu
Atentat na Kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju 1934. godine bio je jedan od najdramatičnijih događaja 20. veka. Otkrivamo malo poznate, emotivne detalje iz njegovih poslednjih sati: šta je jeo, o čemu je razmišljao i kakav je bio emotivni rastanak sa Kraljicom Marijom pred polazak.
Komentari(0)