SLAVKA JE BILA HEROINA 1. SVETSKOG RATA, A ZA NJU GOTOVO NIKO NE ZNA: Ono što je uradila za Srbiju malo ko bi mogao!
Hrabra žena koja je za domovinu bila spremna i život da da
O Slavki Tomić danas se u Srbiji ne zna gotovo ništa. Jedini podaci o ovoj ženi koja se borila za slobodu dolaze iz francuskog lista Excelsior koji je 1916. godine iz Soluna u svet poslao priču o hrabroj Srpkinji. Pomenuti list ju je čak dva puta stavljao na naslovnu stranu i od tad joj se gubi svaki trag jer ne postoje pisani podaci o tome šta se kasnije desilo sa njom, piše Kafenisanje.
Excelsior piše da Slavka Tomić ulazi u rat sa 16 godina kao komita i da je prvi put ranjena kod Sarajeva 1914. godine. Put ka slobodi ju je 1915. godine odveo na područje današnje Makedonije gde se na planini Babuna severoistočno od Prilepa borila protiv Bugara. Tu je, novembra meseca 1915. nastala i njena jedina poznata slika čiji je autor francuski slikar Almeri Lobel-Riš. Veruje se da je odatle uspela da ode u Solun i bude jedna od retkih srpskih vojnika koji su izbegli Albansku golgotu.
Andrija Šošić, autor knjige Srbija u Prvom svetskom ratu – hronologija dešavanja, tvrdi da je Slavka Tomić operisana u francuskoj bolnici u Solunu, gde joj je iz kolena izvađen metak koji je vukla još od ranjavanja u Sarajevu. Kako su Francuzi tada pisali, njena jedina želja bila je da se vrati na front kako bi se borila protiv Nemaca i Bugara.
Godine 1916. tada osamnaestogodišnja Slavka postaje narednik srpske vojske. O devojci nežnog, dečijeg lika, koja bi se mrštila jedino na pomen neprijatelja, poslednji podaci datiraju iz te 1916. godine. Zahvaljujući francuskim ratnim reporterima, ime ove hrabre devojke ostaće zabeleženo u istoriji Velikog rata.
(Kafenisanje)
Narodna verovanja vekovima stara kažu da ovo ni za živu glavu ne treba raditi: U Srbiji se jedno pravilo strogo poštuje
Narodni običaji su se održali do današnjih dana i predstavljaju skup radnji koje se po određenom redosledu i pravilima obavljaju.
Zašto se ognjište nikada nije gasilo: Oganj kao sveto mesto doma, ulaz za duše i najstariji bog u srpskoj religiji
U tradicionalnim srpskim kućama, ognjište nije bilo samo mesto za kuvanje – bilo je centar sveta. Vatra se nije gasila bez molitve, pepeo nije iznošen bez reči, a oganj se poštovao kao živo biće.
Zašto se verovalo da sova “zove” mrtve: Noćne ptice u srpskoj mitologiji i njihova uloga u životu i smrti
U narodnom predanju Srba, sova nije bila samo ptica noći – već tihi glasnik onostranog. Ako se oglasi iznad kuće, naročito u ponoć, verovalo se da “neko mora poći” ili da duša luta bez mira.
Ko su bili Vetrenjaci: Nevidljiva bića iz srpskih planina koja su donosila bolest, šapat i inspiraciju
U narodnim verovanjima srpskog naroda, posebno u planinskim krajevima, verovalo se da kroz vetar prolaze nevidljiva bića – Vetrenjaci. Oni nisu ni dobri ni zli, ali njihov dah može doneti i pesmu i ludilo.
Konj u srpskom predanju: Sveti pratilac ratnika, vodič duše i životinja koja vidi ono što ljudi ne smeju
U staroj srpskoj mitologiji, konj nije bio samo jahaća životinja, već posrednik između svetova. Verovalo se da vidi duhove, oseća smrt i ponekad vodi dušu na onaj svet – tiho, bez pitanja.
Komentari(0)