NEOBIČNE TAJNE NEMANJIĆA Zašto je Sveti Sava jeo hobotnice, Stefan Nemanja meso i kako je sir korišćen umesto novca?
Zašto je Stefan Nemanja jeo meso, a Sveti Sava hobotnice?
Na ova i mnoga druga zanimljiva pitanja odgovore daje Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti i gastroheritolog koja je godinama izučavala, a sastavljala recepte, a potom uradila i rekonstrukciju nekoliko jela srednjovekovne trpeze, a u okviru višegodišnjeg istraživanja „Živeti prošlost – Srpska srednjovekovna gastronomija“.
Jagnje za vladara, zec za ratara
Možda vas zanima:
Od voćke na prozoru do zimnice na stolu-Kako se pravi najmirisnije slatko od dunja
U starim kućama, miris dunja bio je znak da jesen ulazi u svoj zlatni deo. Teško voće, čvrste kore i prepoznatljive arome, stajalo je na ormarima i prozorima, šireći miris po celoj kući. Kada bi stigao pravi trenutak, domaćice su od njih pravile jedno od najlepših zimskih zadovoljstava – slatko od dunja.
Zlatni zalogaji iz šume – stari recepti sa lisičarkama
Kad krošnje zazelene, a mahovina se ovlaži od prvih letnjih kiša, šume Srbije ožive zlatnim kapicama lisičarki. Aromatične, hranljive i nežne, ove pečurke vekovima su obogaćivale trpeze, spajajući ukus prirode sa toplinom doma.
Možda vas zanima:
Od voćke na prozoru do zimnice na stolu-Kako se pravi najmirisnije slatko od dunja
U starim kućama, miris dunja bio je znak da jesen ulazi u svoj zlatni deo. Teško voće, čvrste kore i prepoznatljive arome, stajalo je na ormarima i prozorima, šireći miris po celoj kući. Kada bi stigao pravi trenutak, domaćice su od njih pravile jedno od najlepših zimskih zadovoljstava – slatko od dunja.
Zlatni zalogaji iz šume – stari recepti sa lisičarkama
Kad krošnje zazelene, a mahovina se ovlaži od prvih letnjih kiša, šume Srbije ožive zlatnim kapicama lisičarki. Aromatične, hranljive i nežne, ove pečurke vekovima su obogaćivale trpeze, spajajući ukus prirode sa toplinom doma.
Možda vas zanima:
Od voćke na prozoru do zimnice na stolu-Kako se pravi najmirisnije slatko od dunja
U starim kućama, miris dunja bio je znak da jesen ulazi u svoj zlatni deo. Teško voće, čvrste kore i prepoznatljive arome, stajalo je na ormarima i prozorima, šireći miris po celoj kući. Kada bi stigao pravi trenutak, domaćice su od njih pravile jedno od najlepših zimskih zadovoljstava – slatko od dunja.
Zlatni zalogaji iz šume – stari recepti sa lisičarkama
Kad krošnje zazelene, a mahovina se ovlaži od prvih letnjih kiša, šume Srbije ožive zlatnim kapicama lisičarki. Aromatične, hranljive i nežne, ove pečurke vekovima su obogaćivale trpeze, spajajući ukus prirode sa toplinom doma.
Dobar vladar morao je da jede dosta mesa, i to ne bilo kakvog, već najkvalitetnijeg, pripremljenog pečenjem ili prženjem. Samo spoj krvi i vatre obezbeđuje ratničku moć „Priđite, drugovi i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo, te da se rastanem od trpeze s mesom, jer me ovakva sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti s vama, nikada!“, reči su kojima se veliki župan Stefan Nemanja 1195. godine u Rasu obraća narodu okupljenom na banketu organizovanom povodom predaje vlasti njegovom sinu Stefanu Prvovenčanom, kako pripoveda monah Teodosije u svom znamenitom „Žitiju Svetog Save“.
- Iako ovaj neobični oproštaj od bogate mesne trpeze jasno sugeriše da Nemanja ne silazi samo s vlasti, već se sprema da primi i monaški postrig, a monasi u srednjem veku ne jedu meso čak ni u dane mrsa, boljem poznavaocu srednjovekovnog shvatanja hrane neće promaći da se Nemanja oproštajem od mesa oprašta od zemaljske vlasti. Naime, shodno odrednicama u srednjem veku tako popularne Galenove medicine, dobar vladar morao je jesti dosta mesa kako bi zadržao svoje vladarske, viteške i druge kvalitete. I to ne bilo kakvog mesa, već onog najkvalitetnijeg, pripremljenog pečenjem ili prženjem, jer samo spoj krvi i vatre obezbeđuje vladarsku i ratničku moć - pojašnjava Ognjević za "Blic Ženu".
Shutterstock
Kuvana mesa, iznutrice, male ptice, zečevi i prerađevine su za zemljodelca i zanatliju – vladar i vojnici jedu pečenje! Pored sočiva, boba, divljeg graška, kupusa, crnog i belog luka, zelja, rotkve, repe, prosa, ječma, ovsa, raži, a u poznijim periodima i pirinča i kukuruza, koji stižu na naš prostor s turskim osvajanjima sredinom 15. i početkom 16. veka, stanovništvo srpskih zemalja u srednjem veku konzumira meso, mleko i mlečne proizvode.
Hobotnice Svetog Save
Ispisujući Studenički i Hilandarski tipik, te svojevrsne srednjovekovne manastirske pravilnike, Sveti Sava posebno sugeriše šta se i kad sme jesti. Naročitu zanimljivost u tim dragocenim spisima predstavlja insistiranje na konzumaciji hobotnica. Ako prihvatimo da to nije neobično kada je reč o Hilandaru, budući da se on nalazi u blizini mora, postaje gotovo misteriozno kad se hobotnice pojave i u monaškom jelovniku Studenice. Međutim, kad se ima u vidu da monah treba da se uzdrži od konzumacije namirnica koje podrazumevaju krv i vatru, te da se riba jede izuzetno retko, upravo zbog krvi, uporednim uvidom u ishranu ondašnjeg vizantijskog monaštva postaje jasno da su hobotnice, lignje i školjke često na monaškoj trpezi i to ne kao ekskluzivne delicije, već kao ona hrana koja ne sadrži krv.
Vlaški sir umesto novca
Vlaški ili merovlaški sir spravljen od kozjeg ili ovčijeg mleka, baš kao i kiselo mleko, proizvod je koji strani trgovci rado primaju umesto novca u razmeni s lokalnim stanovništvom, a pčelarstvo je praktično prva profesija u domaćoj prehrambenoj proizvodnji. Izvori nam jasno pokazuju da su se na stolovima vladara i uglednijih ljudi mogli naći i plodovi mora i morska riba, smokve, bademi, gorke pomorandže, limun, maslinovo ulje i skupocena vina i začini, kao i zlata vredan šećer. Već od 12. veka vlastela u Rasu jede breskvu, a tlo srpskih zemalja još od pamtiveka obiluje najrazličitijim vrstama šumskog voća, gljiva i divljači. Nalazi pojedinih otpadnih jama dokazuju da u planinskim regijama dominira jagnjetina, ali izvori ukazuju da je i svinja rado gajena životinja, a usoljeno i suvo meso prestižan srpski izvoz tokom srednjeg veka.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
BONUS VIDEO:
SKRIVENA PRIČA O VENČANJU: Zašto je Kralj Aleksandar Karađorđević terao goste sa slavlja i ko je "prokleo" krunu
Venčanje Kralja Aleksandra I Karađorđevića i rumunske princeze Marije Hoencolern 1922. godine bio je svetski događaj prve klase – prva velika kraljevska svadba u Beogradu. Otkrivamo zašto su političke tenzije pratile svaki korak slavlja, zašto su gosti bili izbacivani i kako je ta raskošna ceremonija postala uvod u tragičnu sudbinu jugoslovenske krune.
POGAČA ZA VUKOVE: Zašto se na Mratindan u Srbiju ne ide bez obrednog hleba i kako se odvraća hromi vuk od stoke
Mratindan, 24. novembar, u narodu se oduvek obeležavao kao jedan od najopasnijih dana u godini – početak "vučijih dana". Otkrivamo zašto je ovaj praznik, posvećen Svetom Stefanu Dečanskom, u narodu povezan sa vukovima i šta domaćini moraju da urade kako bi zaštitili svoju stoku od "kriveljana", najopasnijeg hromog vuka.
KUĆA KOJA NEMA TEMELJ: Tajna Kapetan-Mišinog zdanja – zašto je najbogatiji Srbin gradio dvor za Karаđorđeviće i kome ga je na kraju poklonio
Kapetan-Mišino zdanje, sedište Rektorata Univerziteta u Beogradu, jedna je od najreprezentativnijih palata 19. veka. Ipak, ova monumentalna građevina krije tajnu: nije građena za obrazovanje, već kao nesuđeni dvor jedne srpske dinastije. Otkrivamo kako je politički preokret prekinuo gradnju i zašto je najbogatiji Srbin svog doba zdanje zaveštao "otečestvu".
KUĆA KOJA NEMA TEMELJ: Zašto je Stara kapetanija u Zemunu izgrađena na samoj ivici reke i kako ju je Dunav spasao od zaborava
Stara Kapetanija u Zemunu je mnogo više od zgrade – ona je simbol Zemuna kao lučkog grada, svedok granice dveju imperija i arhitektonski prkos reci. Otkrivamo kako je zgrada, sagrađena na samoj aluvijalnoj obali Dunava, odolevala vekovima poplavama i kako je njen opstanak dokaz inženjerskog podviga Austrougarske monarhije.
NEVIDLJIVA GRANICA: Zašto se na reci Savi i danas praktikuje "kupanje mrtvih" i ko su bile Savske vodene vile
Reka Sava, moćna i mistična, oduvek je bila granica svetova: od Austrougarske do turske imperije, ali i granica između života i smrti. Otkrivamo drevna paganska verovanja vezana za Savu, mit o njenom imenu i zašto se u krajevima Posavine i danas čuva ritual pranja pokojnika vodom sa reke, kao i legenda o vodenim vilama koje su bile opasnije od utapanja.
Komentari(0)