NEOBIČNE TAJNE NEMANJIĆA Zašto je Sveti Sava jeo hobotnice, Stefan Nemanja meso i kako je sir korišćen umesto novca?
Zašto je Stefan Nemanja jeo meso, a Sveti Sava hobotnice?
Na ova i mnoga druga zanimljiva pitanja odgovore daje Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti i gastroheritolog koja je godinama izučavala, a sastavljala recepte, a potom uradila i rekonstrukciju nekoliko jela srednjovekovne trpeze, a u okviru višegodišnjeg istraživanja „Živeti prošlost – Srpska srednjovekovna gastronomija“.
Jagnje za vladara, zec za ratara
Možda vas zanima:
ZA PRAVE SLADOKUSCE "Pijani Isidor" je pravi kolač za ljubitelje slatkiša
Nema greške ako volite slatko.
STARI, DOBRI SLATKIŠ KOJI SVI OBOŽAVAJU Uz ovaj recept nema greške, generacije su odrasle uz njih
Svi su odrasli na ovim kolačima.
Možda vas zanima:
ZA PRAVE SLADOKUSCE "Pijani Isidor" je pravi kolač za ljubitelje slatkiša
Nema greške ako volite slatko.
STARI, DOBRI SLATKIŠ KOJI SVI OBOŽAVAJU Uz ovaj recept nema greške, generacije su odrasle uz njih
Svi su odrasli na ovim kolačima.
Možda vas zanima:
ZA PRAVE SLADOKUSCE "Pijani Isidor" je pravi kolač za ljubitelje slatkiša
Nema greške ako volite slatko.
STARI, DOBRI SLATKIŠ KOJI SVI OBOŽAVAJU Uz ovaj recept nema greške, generacije su odrasle uz njih
Svi su odrasli na ovim kolačima.
Dobar vladar morao je da jede dosta mesa, i to ne bilo kakvog, već najkvalitetnijeg, pripremljenog pečenjem ili prženjem. Samo spoj krvi i vatre obezbeđuje ratničku moć „Priđite, drugovi i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo, te da se rastanem od trpeze s mesom, jer me ovakva sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti s vama, nikada!“, reči su kojima se veliki župan Stefan Nemanja 1195. godine u Rasu obraća narodu okupljenom na banketu organizovanom povodom predaje vlasti njegovom sinu Stefanu Prvovenčanom, kako pripoveda monah Teodosije u svom znamenitom „Žitiju Svetog Save“.
- Iako ovaj neobični oproštaj od bogate mesne trpeze jasno sugeriše da Nemanja ne silazi samo s vlasti, već se sprema da primi i monaški postrig, a monasi u srednjem veku ne jedu meso čak ni u dane mrsa, boljem poznavaocu srednjovekovnog shvatanja hrane neće promaći da se Nemanja oproštajem od mesa oprašta od zemaljske vlasti. Naime, shodno odrednicama u srednjem veku tako popularne Galenove medicine, dobar vladar morao je jesti dosta mesa kako bi zadržao svoje vladarske, viteške i druge kvalitete. I to ne bilo kakvog mesa, već onog najkvalitetnijeg, pripremljenog pečenjem ili prženjem, jer samo spoj krvi i vatre obezbeđuje vladarsku i ratničku moć - pojašnjava Ognjević za "Blic Ženu".
Shutterstock
Kuvana mesa, iznutrice, male ptice, zečevi i prerađevine su za zemljodelca i zanatliju – vladar i vojnici jedu pečenje! Pored sočiva, boba, divljeg graška, kupusa, crnog i belog luka, zelja, rotkve, repe, prosa, ječma, ovsa, raži, a u poznijim periodima i pirinča i kukuruza, koji stižu na naš prostor s turskim osvajanjima sredinom 15. i početkom 16. veka, stanovništvo srpskih zemalja u srednjem veku konzumira meso, mleko i mlečne proizvode.
Hobotnice Svetog Save
Ispisujući Studenički i Hilandarski tipik, te svojevrsne srednjovekovne manastirske pravilnike, Sveti Sava posebno sugeriše šta se i kad sme jesti. Naročitu zanimljivost u tim dragocenim spisima predstavlja insistiranje na konzumaciji hobotnica. Ako prihvatimo da to nije neobično kada je reč o Hilandaru, budući da se on nalazi u blizini mora, postaje gotovo misteriozno kad se hobotnice pojave i u monaškom jelovniku Studenice. Međutim, kad se ima u vidu da monah treba da se uzdrži od konzumacije namirnica koje podrazumevaju krv i vatru, te da se riba jede izuzetno retko, upravo zbog krvi, uporednim uvidom u ishranu ondašnjeg vizantijskog monaštva postaje jasno da su hobotnice, lignje i školjke često na monaškoj trpezi i to ne kao ekskluzivne delicije, već kao ona hrana koja ne sadrži krv.
Vlaški sir umesto novca
Vlaški ili merovlaški sir spravljen od kozjeg ili ovčijeg mleka, baš kao i kiselo mleko, proizvod je koji strani trgovci rado primaju umesto novca u razmeni s lokalnim stanovništvom, a pčelarstvo je praktično prva profesija u domaćoj prehrambenoj proizvodnji. Izvori nam jasno pokazuju da su se na stolovima vladara i uglednijih ljudi mogli naći i plodovi mora i morska riba, smokve, bademi, gorke pomorandže, limun, maslinovo ulje i skupocena vina i začini, kao i zlata vredan šećer. Već od 12. veka vlastela u Rasu jede breskvu, a tlo srpskih zemalja još od pamtiveka obiluje najrazličitijim vrstama šumskog voća, gljiva i divljači. Nalazi pojedinih otpadnih jama dokazuju da u planinskim regijama dominira jagnjetina, ali izvori ukazuju da je i svinja rado gajena životinja, a usoljeno i suvo meso prestižan srpski izvoz tokom srednjeg veka.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
BONUS VIDEO:
MISTERIOZNI KAMENI KRSTOVI ISTOČNE SRBIJE: Zašto su se nekada podizali bez imena pokojnika?
Širom istočne Srbije, naročito u oblastima oko Timoka, Negotina i Zaječara, i danas se mogu videti neobični kameni krstovi bez natpisa, imena ili godina. Za razliku od tipičnih nadgrobnih spomenika, ovi krstovi nisu vezani za konkretne ljude, već predstavljaju deo starog običaja za koji mnogi veruju da potiče još iz predhrišćanskog perioda.
BILJKA KOJA "VRAĆA VID": Kako se vidova trava nekada koristila u srpskoj narodnoj medicini?
Vidova trava, danas skoro zaboravljena biljka, imala je posebno mesto u tradicionalnoj srpskoj narodnoj medicini. Smatrana moćnim lekom za oči i vid, ova biljka bila je deo posebnih rituala i verovanja koja su vekovima praktikovana širom Srbije.
TAJNA PRVOG OTISKA "GORSKOG VIJENCA": Kako je Njegoševo delo skriveno i spaseno od cenzure?
"Gorski vijenac", epsko delo Petra II Petrovića Njegoša, danas je jedan od simbola srpske i crnogorske kulture, ali malo je poznato koliko je dramatična bila njegova štamparska istorija. Prvo izdanje ovog slavnog dela, objavljeno 1847. godine u Beču, štampano je pod izuzetno teškim uslovima i uz veliku tajnost, kako bi se sačuvalo od stroge austrougarske cenzure.
ŠTA JE "ŽIVA VATRA": Kako su Srbi nekada ritualno palili vatru bez šibica i zašto se verovalo da ima isceliteljsku moć?
U prošlosti, širom Srbije, postojao je običaj ritualnog paljenja "žive vatre" bez korišćenja šibica ili kresiva, posebno tokom velikih praznika poput Đurđevdana, Ivanjdana ili Petrovdana. Ovaj ritual je imao mnogo dublju svrhu od pukog grejanja ili svetlosti – narod je verovao da ova vatra poseduje moć da leči, štiti i donosi blagostanje.
NEOBIČAN OBIČAJ SA IVANJDANSKIM VENČIĆEM: Zašto su devojke venčić bacale baš na reku?
Na Ivanjdan, jedan od najlepših letnjih praznika, devojke širom Srbije pravile su posebne venčiće od lekovitog bilja, pa ih zatim puštale niz reku. Ovaj ritual nije bio tek igra – iza njega se krilo duboko verovanje u magičnu moć reke da otkrije budućnost, posebno onu ljubavnu.
Komentari(0)