Među svim specijalitetima od mesa, jedno jelo zauzima posebno mesto u srcima gurmana – duvan čvarci. Ovaj užički specijalitet odavno je postao simbol tradicije, a zbog svog ukusa i posebnog načina pripreme proglašen je i zaštićenim proizvodom sa geografskim poreklom.
Poreklom iz srednje Evrope, kuglof je preko Austrougarske stigao u Srem i zauvek ostao u vojvođanskim kuhinjama. Danas je to kolač koji čuva duh prošlih vremena, ali i dalje pronalazi svoje mesto na savremenim trpezama.
Pripremano u malim količinama i služeno samo odabranim gostima, ovo slatko i danas nosi miris tradicije i dragocene šumske voćke.
U starim kućama, miris dunja bio je znak da jesen ulazi u svoj zlatni deo. Teško voće, čvrste kore i prepoznatljive arome, stajalo je na ormarima i prozorima, šireći miris po celoj kući. Kada bi stigao pravi trenutak, domaćice su od njih pravile jedno od najlepših zimskih zadovoljstava – slatko od dunja.
U selima širom Srbije, naročito u brdskim predelima, drenjine su nekada bile dragocen plod – i za zdravlje i za slast na trpezi. Poznate po svom kiselkasto-trpkom ukusu i lekovitim svojstvima, ove crvene bobice vekovima su se koristile u narodnoj medicini, a posebno su cenjene u vidu džema, koji je bio i hrana i prirodan lek.
Na prostranstvima Pešterske visoravni, gde su zime oštre, a proleća kratka, kuhinja je oduvek bila oslonjena na ono što priroda i stočarstvo pružaju. Među jelima koja su opstala vekovima posebno mesto zauzima čorba od jagnjetine – gusta, mirisna i snažna, spremana da greje i okrepi.
U srcu juga Srbije, u Vranju, rađa se jedno od najmirisnijih jela tradicionalne kuhinje – vranjanska samsa. Hrskava pita punjena sitno seckanim mesom i začinima nije samo ukusno jelo, već i deo identiteta ovog kraja.
Kad krošnje zazelene, a mahovina se ovlaži od prvih letnjih kiša, šume Srbije ožive zlatnim kapicama lisičarki. Aromatične, hranljive i nežne, ove pečurke vekovima su obogaćivale trpeze, spajajući ukus prirode sa toplinom doma.
U vreme kada u seoskim domaćinstvima nije bilo frižidera ni zamrzivača, a mlečni proizvodi su se pravili u većim količinama, domaćice su morale da pronađu način kako da sir ostane jestiv tokom cele godine. Jedan od najstarijih i najpouzdanijih metoda u Srbiji bio je čuvanje sira u svinjskoj masti.
Spoj jednostavnosti i prirode: tradicionalni uštipci i med sa livada Tare i danas su obrok koji krijepi telo i dušu.
Na obroncima Stare planine, gde zima ume da potraje i gde vetar nosi miris drvenih ognjišta, jedno jelo greje stolove već generacijama. Pirotski kačamak, jednostavan, ali bogat ukusom, nekada je bio oslonac svake seoske kuće tokom hladnih dana. Danas je simbol tradicije koju vredi čuvati.
U srpskim krajevima, gde se pašnjaci spajaju s planinskim vetrovima i šumama punim lekovitog bilja, nastaju sirevi koji u sebi nose više od ukusa — oni nose duh predela. Dodavanje aromatičnog i lekovitog bilja u sir nije nova praksa, već povratak starim znanjima, gde se miris i zdravlje susreću u svakom zalogaju.
Kad bi sunce upržilo, a zapisi pružili najgušću senku, domaćice u srpskim selima posluživale su jednostavna, osvežavajuća jela — ono što rashlađuje telo i veseli dušu.
Kako bi korica bila hrskava, obavezno je prelijte istopljenim puterom.
Nema greške ako volite slatko.
Svi su odrasli na ovim kolačima.
