DOPISIVALA SE SA TOLSTOJOM Prelepa sestra čuvene srpske slikarke za koju malo ko zna
Anđa, sestra slavne slikarke Nadežde Petrović, bila je devojka tragične sudbine čija je lepota ovekovečena i na delima Ivana Meštrovića, a krasnorečivost i prkosni duh u prepisci sa Lavom Tolstojem.
Anđa, Nadežda i ostala deca Dimitrija - Mite Petrovića i Milene Zorić, dvoje nastavnika i intelektualaca, vaspitavana su u duhu rodoljublja. Mita je bio član Radikalne stranke, a Mileva u mladosti članica Ujedinjene omladine srpske, dok je vođa Srpske narodne slobodoumne stranke u Mađarskoj bio Anđin i Nadeždin deda-ujak Svetozar Miletić. Od 1884. Mita i Milena su sa decom živeli u Beogradu kod Palilulske pijace, u kući Nadeždinog dede po ocu Hadži-Maksima koja je postala stecište kulturne i političke elite toga doba.
Nadeždin bliski prijatelj Branko Popović je u svojim spisima naveo kako je kuća Petrovića bila “najviše umetnička i najviše jugoslovenska kuća u Beogradu od 1904. do 1914”.
Kada je Austrougarska objavila aneksiju Bosne i Hercegovine 5. oktobra 1908, to je mnogima izgledalo kao potpuna propast ideje jugoslovenstva, oslobođenja i ujedinjenja svih naroda u jednu državu.
Nadežda je bila među organizatorima demonstracija protiv aneksije. Obilazila je poslanstva Rusije, Engleske, Turske i Francuske. Njena sestra Anđa, koja je tada imala 17 godina, odlučuje da piše Lavu Tolstoju lično. (Pisma su objavljena u monografiji “Nadežda Petrović” od Katarine Ambrozić 1978).
Prvo pismo upućeno je 7. oktobra 1908. “Obraćam se Vama, filozofu i geniju 20. veka – ogromna je smelost od jedne mlade Srpkinje. Oprostite mi, uvaženi apostole ugnjetenih. Vi koji umete da praštate i učite ljude pravičnosti i milosrđu, nemojte odbiti molbu Vašim sledbenicima. Vi ste mi ulili hrabrost – da se obratim Vama molbom naše male zemlje – Vama, poborniku hrišćanske čovečnosti.
Usuđujem se da Vam pričam o ranama koje tište Srbe, i da zamolim za reči utehe u ime svekolike srpske mladeži... Podignite glas za slobodu Bosanaca i Hercegovaca! To su Srbi, to su Južni Sloveni, to su ljudi koji su se vekovima borili za očuvanje svoje samobitnosti.
Mi, Srbi, shvatamo sada, bolje no ikad, da stojimo pred ponorom koji nas tajanstveno vuče u svoje dubine. Na njegovom dnu nejasno svetluca zračak – da li izbavljenja, da li smrti; i mi se moramo baciti u taj ponor sa parolom ‘Sloboda ili smrt’ i obresti se između užasa i spasenja...
Sada je nastupio jedan od najkritičnijih trenutaka, kada se Srbi nalaze u iščekivanju odluke kulturne Evrope na kongresu velikih sila. Rusija ćuti. To strašno ćutanje može da staje života celi narod. Je li mogućno da je velika Rusija postala krvnik i uzročnik propasti nevinih Slovena? Pa gde je istinski humanizam? Gde je čovekoljubivo, filantropsko ujedinjenje kulturnih naroda, ako se ne čuje nijedan glas u zaštitu Južnih Slovena od germanske najezde?
Rusija ćuti, jer je Bugarska, pod njenim starateljstvom, već dobila nezavisnost, a Srbi neka ginu...
Čak i ako milost svevišnjeg napusti srpsku vojsku na bojištu, neprijatelj neće uspeti u Srbiji da lako prekorači prag domova naših: još neispitane sile srpskih žena ispoljiće se u osveti za smrt očeva i braće...
Ja sam Vam otvorila svoju dušu, pišem ono što je u krvavim slovima zapisano u srcu svakog Srbina; svoje nade u Vaše simpatije prema Srbima ja rado poveravam hartiji koja, možda, nikada neće dospeti u ruke Vaše Milosti.
Ali ako primite ovo pismo, nemojte ga odbaciti zato što će Vam naš jezik biti nerazumljiv; nemojte prezreti oduševljenje i ushićenje koje sam osetila kako niče u mom srcu obraćajući se Vašoj Preuzvišenosti. Daj, Bože, da je kao plod mog pisma srpski narod stekao još jednog prijatelja u ličnosti proslavljenog pisca Lava Tolstoja. Neka mi Vaša Preuzvišenost oprosti moju smelost i primi bezgranično poštovanje mlade Srpkinje, ispunjene ljubavlju prema otadžbini i željom da ceo svet bude prožet dobrim osećanjima za malenu Srbiju.”
Tolstoj je primio pismo i preko svog lekara Dušana Makovickog poslao Anđi odgovor, uz svoja dela i uz napomenu da će svoj širi odgovor štampati. Taj odgovor biće jedno od njegovih poslednjih dela: političko-filozofska rasprava “O prisajedinjenu Bosne i Hercegovine Austriji” koju je počeo ovim rečima: “Jedna srpska žena obratila mi se pitanjem šta mislim o aneksiji Bosne i Hercegovine od strane Austrije, izvršenoj ovih dana. Ja sam joj ukratko odgovorio, ali onome ko bi se eventualno interesovao o tome, želim što jasnije i podrobnije mogu da izrazim svoje mišljenje o tom događaju.” U Moskvi je objavljena novembra 1908. a u Minhenu godinu dana kasnije.
U drugom pismu od 19. novembra 1908. Anđa se zahvaljuje na odgovoru i knjigama.
“Moj utisak je ogroman, on je premašio rezultate delanja svih naših diplomata, jer ja sam umela da našu pravednu stvar zainteresujem najvećeg genija na svetu... Svi sa grozničavim nestrpljenjem očekuju mišljenje velikog Tolstoja o nesrećnoj sudbini Bosne i Hercegovine i celog srpskog naroda”, piše Anđa. Treće pismo šalje 20. decembra 1908. u kojem mu čestita Božić i Novu godinu i zahvaljuje na rukopisu “O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji” koji joj je poslao.
Ushićena zbog sestrine prepiske sa Tolstojem, Nadežda o tome piše Ivanu Meštroviću. Hrvatski vajar uspostavio je blisko prijateljstvo sa srpskom slikarkom još od Prve jugoslovenske izložbe na kojoj je učestvovao kao 21-godišnjak. Meštrović ju je zvao “jugoslovenskom nadom”, a srdačnost koja ih je vezivala zrači iz njihove bogate prepiske. Ivan je bio čest i rado viđen gost u domu Petrovićevih, te se družio i sa Anđom. Prema nekim izvorima, njen lik pozajmio je karijatidama na Spomeniku neznanom junaku na Avali 1938. a uradio je i njenu bistu.
Iako je Nadežda preminula 1915, godinu dana nakon Anđe, to iskreno prijateljstvo Meštrović nije zaboravio ni kada mu je 1954. iz Čačka u SAD (gde je tada živeo) upućena molba da izradi spomenik Nadeždi. Pristao je, bez materijalne nadoknade.
Istom prilikom Nadeždina i Anđina sestra Ljubica Luković naručila je od Meštrovića i Anđin portret, moguće kao zamenu za raniji, izgubljeni. Naime, u šestoaprilskom bombardovanju 1941. kuća Petrovića kod Palilulske pijace je stradala i dosta inventara je uništeno. Moguće je da je pod ruševinama ostao i Anđin portret koji je Meštrović ponovo zamoljen da izradi. Tako je ostareli vajar načinio po sećanju vajarske portrete dveju voljenih sestara. Nadeždin spomenik nalazi se ispred galerije sa njenim imenom u Čačku, a Anđin može da se pogleda do kraja januara na izložbi “Ivan Meštrović” u Narodnom muzeju u Beogradu.
Vanredna studentkinja komparativne književnosti na Univerzitetu u Beogradu i poznavalac francuskog, nemačkog, italijanskog, češkog i ruskog – u vreme kada je u Srbiji 93 odsto žena bilo nepismeno – Anđa nije poživela da ispolji sve svoje talente. Preminula je januara 1914, u 23. godini. Nadežda piše o tome krajem maja prijatelju i slikaru Rihardu Jakopiču.
“Ja sam bila nesrećna zbog udara koji me je u polovini januara zadesio. Izgubila sam moju milu, dobru i plemenitu Anđu-sestru. Onu najlepšu i najmiliju među mojim sestrama [...] Bejaše mi mezimica kućna, moj savetnik, moja estetička tačka u kući i porodici i danas je nemam već 4 meseca.”
Godinu dana kasnije, 3. aprila 1915. i Nadežda je preminula kao bolničarka na frontu, od tifusa, dok je lečila ranjene vojnike.
Lepote Srbije su i na Viberu gde vam donosimo razne priče, pridružite se našoj zajednici.
Ukoliko volite predivne fotografije naše zemlje, zapratite našu Instagram stranicu.
BONUS VIDEO:
SVI ZNAJU SUDBINU DAJANE, A MALO KO PRIČU SRPSKE PRINCEZE! Umrla je u NAJTEŽIM mukama, ceo život bila je nevidljiva
O princezi Dajani, njenom životu u kraljevskoj palati i van nje mnogi u Srbiji znaju, ali malo ko zna kako je u životu prošla poslednja princeza koja je ceolog života bila nevidljiva i u senci svoje braće
Gde treba PRESEĆI SLAVSKI KOLAČ, kod kuće ili u crkvi: Dobro je da domaćin uradi ovo za BLAGOSTANJE i zdravlje porodice
Obeležavanje krsne slave u Srbiji prate brojni običaji. Sveća, ikona, kandilo, slavski kolač, ponekad jedan, dva, čak i tri – neke porodice ih seku sve na dan slave, dok druge jedan kolač seku uoči praznika, drugi sutradan, a treći dan posle važnog datuma. A gde je najbolje preseći slavski kolač, kod kuće ili u crkvi?
Mogu li Mia, Tea i Lav da se krste u crkvi? Sveštenik sve objasnio, jedno je najbitnije: "Ako roditelji hoće da budu ORIGINALNI, neka urade ovako"
Nea, Mia, Vid, Lav, Leon...To su samo neka od imena koja roditelji u Srbiji poslednjih nekoliko godina sve češće biraju za svoju novorođenčad, a koja nazivaju i smatraju "modernim". Sada je jedan sveštenik objasnio da li je u našoj pravoslavnoj veri u redu da deci dajemo takva imena, te posavetovao buduće roditelje šta je najbitnije što bi trebalo da urade ukoliko već žele da im naslednici budu "originalni".
Sujeverja našeg naroda – evo zbog čega su naši preci verovali da ne treba ove stvari raditi
Mnoga sujeverja našeg naroda su se zadržala i do dan danas. Evo zbog čega su naši preci verovali da ne treba da treba da jedete varjačom i sedite na čošku stola!
Ercovi, Ćurani, Lale – evo kako se stanovnici Srbije međusobno zovu
Banaćani su Lale, Čačani Grebići, Paraćince zovu Džigerani, Kruševljane Čarapani, Jagodince Ćurani. Kako su Srbi dobijali nadimke?
Komentari(0)