Kuća Simića u Kruševcu nastala početkom 19. veka, nalazi u strogom centru grada, u Zakićevoj ulici. Ubraja se u kulturna dobra od velikog značaja.
Printscreen/Instagram
U ovoj kući su prvo živeli begovi Selim-beg i Osman-beg, pod nadimcima Zeka i Smaka. Kasnije u ovu kuću dolazi porodica Simić, kum kneza Miloša Obrenovića. Kuća Simića spada u najstarije građevine u Kruševcu. Iako nema pouzdanih podataka o tačnom vremenu njenog nastanka, po stilskim odlikama može se pretpostaviti da je građena na samom kraju 18. ili početkom 19. veka, ali u svakom slučaju pre 1833. godine, kada je Kruševac oslobođen od Turaka.
Upravo ovde 1819. godine knez Miloš Obrenović podigao je svoju prvu zadužbinu, i to u spomen na kneginju Ljubicu.
Izuzev arhitektonskih vrednosti, značajna je i za kulturnu istoriju grada. Smatra se da je najpre bila vlasništvo turskih begova, braće Frenčević, potom, Stojana Simića, prvog starešine tek oslobođene varoši, koji ju je dobio od svoga kuma Miloša Obrenovića. U ovoj kući je dogovorena 1835. godine poznata Knez Miletina buna, kojom je ograničena vlast kneza Miloša. Kasnije je menjala svoju namenu, spoljni i unutrašnji izgled, u zavisnosti od vlasnika. Sredinom prošlog veka, 1951. godine, adaptirana je za potrebe novoosnovanog muzeja zbog čega je među Kruševljanima bila poznata kao "Mali muzej". Ponovnom sanacijom Kuće 2007/2008. godine, Narodni muzej je dobio prostor za realizaciju postavke koja ima za cilj da kroz izložen nameštaj i pokućstvo, prikaže porodični život u kruševačkoj varoši u prvim devcenijama 20. veka.
Kuća je spratna sa produžnim tremom u prizemlju i na spratu, oslonjenim na stubove, dok je sa naspramne strane ugaoni trem. Prizemlje je građeno lomljenim kamenom, a spratni deo je građen bondrukom i čatmom. Prizemni prostor imao je ekonomsku namenu, dok je sprat bio stambeni. Značajna kao jedna od najstarijih zgrada Kruševca, kuća Simića predočava izgled čarsije prve polovine 19. veka.
Gornji sprat, koji služi kao muzej, sastoji se od devojačke sobe, trpezarije, salona i hodnika. U devojačkoj sobi, na spratu, vidimo u uglu toaletni deo s bokalom, lavorom i peškirom, kutijom za sapun, a preko puta mašinu za šivenje kojom se u to vreme svaka devojka trudila da ovlada kibicujući kroz prozor na varoškoj kaldrmi kakvog oficira, trgovca ili činovnika iz boljih kuća. I trpezarija je polako, pod uticajem stranaca postajala deo enterijera srpske građanske kuće, kaže nam kustos Aleksandar D. Miletić, a u trpezariji Kuće Simića vidimo kanabe s kraja 19. veka, kredenac s pokućstvom od porcelana, staklarije, srebrnine, skupocene rozental šolje. Zidni satovi, lampe, okviri za slike i svećnjaci takođe stižu u to doba u Srbiju iz ondašnjih austrougarskih i drugih evropskih zemalja.
U salonu, prostrt je pirotski ćilim, a na zidu portreti Radoslava Dunjića, bana Dunavske banovine, kruševačkog advokata i supruge mu Ljubice. Salonska garnitura dospela je u Kruševac 1895. godine kao miraz, ali u koju porodicu ostaće tajna. U hodniku su izloženi muški i ženski kostimi. Ana, kći Jevrema i bratanica kneza Miloša, priča kustos Miletić, prva je uvela evropske elemente u ženski kostim, kao što je britanska kraljica Viktorija prva obukla belu venčanicu i tako postala rodonačelnik mode „venčanja u belom” na Zapadu, koja se proširila svud po svetu, hvatajući čvrste korene i u tradicionalnoj Kini. Postavka muzeja se povremeno menja, kako bi na svetlost dana izašlo još hiljadu fotografija, dokumenata, i predmeta iz tog doba.
Stara Kapetanija u Zemunu je mnogo više od zgrade – ona je simbol Zemuna kao lučkog grada, svedok granice dveju imperija i arhitektonski prkos reci. Otkrivamo kako je zgrada, sagrađena na samoj aluvijalnoj obali Dunava, odolevala vekovima poplavama i kako je njen opstanak dokaz inženjerskog podviga Austrougarske monarhije.
Reka Sava, moćna i mistična, oduvek je bila granica svetova: od Austrougarske do turske imperije, ali i granica između života i smrti. Otkrivamo drevna paganska verovanja vezana za Savu, mit o njenom imenu i zašto se u krajevima Posavine i danas čuva ritual pranja pokojnika vodom sa reke, kao i legenda o vodenim vilama koje su bile opasnije od utapanja.
Od drena i bosiljka do gloga i vrbe: Detaljna analiza Veselina Čajkanovića o kultnom značaju bilja u srpskim narodnim verovanjima, mnogo pre nego što je nauka otkrila njihova svojstva.
U jesenjim mesecima, kada zahladi i približi se zima, u mnogim selima zapadne Srbije nekada je bio obavezan običaj poznat kao krmokolj. To je bio veliki porodični i seoski događaj, kada se klalo svinje i pripremalo meso za predstojeće mesece. Iako se na prvi pogled radilo samo o poslu, krmokolj je bio mnogo više od toga – prava gozba, druženje i prilika da se učvrste rodbinske i komšijske veze.
Prema pojedinim istorijskim spisima, Miloš se u Crnuću vratio krajem marta 1815. godine, pa se ovo selo može nazvati prvom, ali privremenom prestonicom Miloševe Srbije, a sada obična seoska kuća, nekada je bila vladarski dvor.
Komentari(0)